За који дан Министарство привреде требало би да обзнани ко је заинтересован за приватизацију Пољопривредне корпорације Београд (ПКБ). Рок за достављање писама о заинтересованости за приватизацију ПКБ-а је управо истекао и у Министарству кажу да постоји велико интересовање страних али и домаћих инвеститора.
Одлука о моделу приватизације и расписивању тендера требало би да буде донета управо на основу писама о заинтересованости, али и о процени тржишне вредности капитала фирме.
Некада понос и дика велике Југославије, основан 1945. године, комбинат је био једна од водећих компанија у земљи у области примарне биљно-сточарске производње. Према најсвежијем извештају о пословању корпорације, доступном на њеном сајту, она је на крају 2015. године имала нето губитак од 1,4 милијарде динара, за разлику од 2014, када је он износио нешто више од 250 милиона динара.
Потенцијални инвеститори у писму о заинтересованости требало је да предложе цену, модел приватизације, инвестициони програм, као и оквирни план пословања и број радника које би упослили. Зато је, по речима министра пољопривреде Бранислава Недимовића, позив требало да укаже на јасну слику спрам које ће држава да донесе одлуку. У игри су све опције.
На тендер за продају ПКБ-а, расписан крајем 2015, није стигла ниједна понуда и у марту 2016. објављено је да је он пропао. Минимална цена испод које имовина у поступку приватизације не сме да се продаје је трећина процењене вредности.
Скупштина Београда у септембру 2016. пренела је акције ПКБ-а, које су биле у власништву града, на републику, тако да је комбинат постао државно предузеће.
ПКБ има скоро 2.000 запослених и око 23.000 хектара земље, од којих је 1.400 хектара грађевинског и 5.200 хектара потенцијално грађевинског. Колика је земља у саставу ПКБ корпорације јасно је када се упореди са урбаном површином главног града која износи око 36.000 хектара.
То земљиште, посебно оно од Панчевачког моста до Ченте и у Сурчину, сматра се његовом највећом вредношћу. Поготово 300 хектара уз Пупинов мост. По оцени стручњака, управо тих 300 хектара могли би бити основни мотив потенцијалних инвеститора јер би у једном тренутку продајом те земље могли да поврате улагања.
Нагађања да су кинеске компаније и „Ал Дахра“ из Абу Дабија једне од заинтересованих, подстакли су наши велепоседници Миодраг Костић, власник МК Групе, и Петар Матијевић, власник индустрије меса „Матијевић“, када су саопштили да су одустали од куповине ПКБ-а. Како су објаснили, њих двојица неће моћи да се такмиче са великим фирмама попут „Ал Дахре“ и кинеских компанија које су заинтересоване.
Да ли ће Србија, у којој четири домаћа велепоседника у рукама држе око 100.000 хектара пољопривредног земљишта, уз странце попут хрватског „Агрокора“ који су већ покуповали комбинате по Војводини, остати без иједног озбиљног произвођача прехрамбених производа, над којима има некакву контролу?
Значај тог питања је био и мотив да економисти и агроекеономисти о томе расправе на округлом столу који ће у организацији Института економских наука бити одржан 23. фебруара. Његова тема су економске и социјалне последице приватизације пољопривредних предузећа и пољопривредног земљишта као природног ресурса.
У фокусу ће бити и случај ПКБ, каже за Спутњик економски аналитичар тог Института проф. др Божо Драшковић.
Он напомиње да је позиција ПКБ-а важна не само за Београд, чију половину тржишта, на пример, снабдева млеком, него и за целу Србију јер се бави производњом од стратешког значаја због чега би над њим требало задржати неку позицију државног власништва.
Поента је, каже Драшковић, да не треба посматрати пољопривредно земљиште само као капитал већ као природни ресурс који се не можете направити, надокнадити.
„Сматрати га као нешто што се својински може пренети на крупни капитал, домаћи и страни, има крупне последице по економски развој и социјалну сигурност једне земље“, сматра аналитичар Института економских наука.
Хоћемо о томе да разговарамо и о различитим правним режимима, додаје он, тврдећи да је под знаком питања теза да је потпуна приватизација и укрупњавање пољопривредног земљишта у оквиру пољопривредних комплекса априори економски ефикаснија.
„Питање је ту какав је однос између економске ефикасности и социјалне ефикасности. Да ли можемо економској ефикасност, која подразумева максимизирање профита, жртвовати социјалне аспекте, а то су мали поседи и егзистенцијални услови људи на њима. То подразумева да морате имати стабилну економску политику која би о томе социјалном аспекту, демографском и сваком другом дугорочном, стратешком, водила рачуна“, каже Драшковић за Спутњик.
