Џаба је сада распредати зашто и како је Србија — односно тадашњи потпредседник владе Божидар Ђелић — ставио параф на Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ, који нас обавезује да законом омогућимо продају земље држављанима Уније пре него што уђемо у ЕУ. Обавезали смо се да то испунимо четири године по ступању ССП на снагу. Дакле, од 1. септембра 2017.
Оним млађим чланицама ЕУ то је пролонгирано на седам година од уласка у Унију, па потом још најмање три године. Како коме. Пољацима у старту 12 година. И тај процес још није завршен. Већина од оних 15 старих чланица ЕУ има рестриктивне одредбе о питању продаје земље странцима. Са чим ће Србија у закон и каква је пракса не само у ЕУ него и у свету, у понедељак је било речи на скупу који је организовао Институт за европске студије. Социолог Срђан Шљукић са новосадског Филозофског факултета указао је да је реч о питању које изазива дилеме и проблеме широм света, од Европе, преко Африке и Јужне Америке, до Аустралије и Новог Зеланда, где Кинези редом купују земљу.
Нормативна решења су различита. Тако је на пример у Јужноафричкој Републици продаја забрањена, а дозвољен само закуп на 50 година највише. У случају да је купљена земља која је од стратешког значаја, нема ни закупа, него мора да буде враћена. Који су аргументи за продају пољопривредног земљишта странцима и против ње? За продају су економски. Односно, повећана продуктивност у пољопривреди, доступност капитала, технологије и знања у производњи, инвестиције, запошљавање. Друга група аргумената „за“ позива се на правне принципе. Ако је ЕУ јединствен простор и тржиште, онда сви грађани земаља-чланица треба да имају једнака права, па и да купују земљу где хоће. У супротном, реч је о дискриминацији, сматрају у ЕУ.
Аргументи против тога су да је то удар на локалне пољопривреднике, али и на потрошаче, јер онај ко има велику продукцију, пласираће је у иностранство, што угрожава прехрамбену сигурност земље. Опасност је и деградирање земљишта због прекомерне употребе хемијских средстава. Ризик за националну безбедност може да буде ако је реч о продаји земљишта странцима у посебно осетљивим, поготово граничним подручјима. Није свеједно ко је власник таквог земљишта. На крају, земља има и културни значај јер представља и питање идентитета, објаснио је новосадски социолог. Када се једном прода, земљу је тешко вратити, реч је о ограниченом ресурсу, упозорио је Шљукић. Или што би рекли наши стари — земља леба не једе. Или — земља се не продаје. Тако је макар казивало наталожено искуство генерација на овим трусним подручјима. Али шта сада када је парафиран папир који је више личио на понуду ЕУ по систему „узми или остави“? Какав нам је маневарски простор?
Шљукић указује на рестриктивне одредбе какве имају Француска, Холандија, Аустрија и Немачка, оценивши да је то добар рецепт. За продају земље странцима, односно држављанима других држава ЕУ, потребно је одобрење државног органа који процењује да ли је то у складу са циљевима сопствене аграрне политике. А нове чланице ЕУ су се трудиле да закомпликују причу о продаји земље. Мађари су донели закон према коме непољопривредници могу максимално да купе један хектар, одредили су максимум за пољопривреднике који би да купе земљу, али и да право прече куповине има држава. Практично су онемогућили продају пољопривредног земљишта.
Румуни су ушли у продају и десет одсто је завршило у рукама странаца, да би онда и они увели право прече куповине и да је обавезно да купац настави да се бави пољопривредом. Словенци су одредили да се земља може отуђити само аукцијом, а купац мора да настави пољопривредну производњу… И тако редом.
Да питање продаје земље и даље изазива дилеме и подозрење, указује анализа Генералног директората ЕУ из 2015, којом је констатован грабеж за земљом јер је хектар у новим чланицама земаља Источне Европе био неколико пута јефтинији него на Западу ЕУ. Зато су препоручили да се чланицама дâ већа слобода за уређење тог питања, оценивши рестрикције оправданим, напоменуо је Шљукић. Чак су од Европског суда правде затражили да буде флексибилнији када тумачи слободу кретања капитала у ЕУ. Таква препорука, али и различита законска решења са ограничењима, очигледно да остављају простор и Србији када буде законски уређивала ово питање. Када и како, надлежни се још не оглашавају, осим једне штуре најаве министра пољопривреде да ће ограничења бити.
А у расправи је пре свега преовладала оцена да је питање продаје земље странцима колико економско, толико и правно, социолошко и питање од националног значаја јер су земљиште и људи два најважнија ресурса за сваку државу. Указано је да европски фармер у просеку годишње добије више од 400 евра субвенција из аграрног буџета, за разлику од нашег сељака који у те сврхе прими у просеку тек 25 евра. Нема наш сељак никакву шансу у таквом односу снага и по доласку странца у комшилук врло брзо би продао и то земље што има. Био би пуки надничар за ситну пару.
Да је то и питање националне безбедности и да је тако увек било, илустровано је податком да је Краљевина СХС 1919. донела аграрну реформу ударивши на велепоседнике на северу Србије, коју су махом чинили Немци и Мађари. Може ли и данас бити свеједно ко су највећи поседници наше земље, поготово у пограничним деловима, питали су на скупу и указали да већ имамо разлога за страх.
Данас су велепоседници у Војводини четири човека. Док је у друштвеном власништву 200.000 хектара, Миодраг Костић, Петар Матијевић, Мирослав Мишковић и Ђорђе Ницовић заједно имају око 100.000 хектара. По незваничним подацима, јер званичних нема. Како су и сами констатовали, то је за њих капитал који по логици бизниса могу да продају увек када им за то буде понуђена добра цена. А њу, пре свега, могу да понуде странци. Олакшали су им посао пошто су, како је оцењено, укрупнили поседе, па би потенцијални купац куцао на једну адресу. Да је опасност реална, указују и због изјаве Матијевића и Костића да су одустали од трке за куповину ПКБ-а, јер не би издржали јаку конкуренцију. А таква је само страна. Да ли то значи да је ПКБ неком већ обећан, питали су се учесници у расправи.
Примиче се 1. септембар, до када би и законски требало да омогућимо продају земље држављанима ЕУ, а о томе нема ни елементарне информације, а камоли аргументоване расправе. С обзиром на праксу ЕУ о том питању, реалан правац и за Србију требало би да буде увођење рестрикција, јер то није само економско, него и социјално, посебно и национално питање, закључио је домаћин скупа Миша Ђурковић из Института за европске студије. Да, како рече, спречимо неограничену продају земље. Тачније, да спасавамо шта се спасити може.
