На пут од седам хиљада километара повела их је свакодневна суморна политичка и свака друга атмосфера у Црној Гори, а највише подаци независног истраживања, које власти крију. Чак 84 одсто грађана Црне Горе сматра да референдум са питањем „да ли Црна Гора треба да уђе у НАТО“ мора да се одржи, а још је интересантнији податак да 68 одсто грађана Црне Горе, који су за улазак у НАТО, такође сматра да томе мора да претходи изјашњавање народа на референдуму.
Шеф покрета „Отпор безнађу“, један од лидера Демократског фронта Марко Милачић каже за Спутњик да је било потпуно природно да се караван, који је кренуо из Подгорице, прво заустави на Косову и Метохији, између осталог, да Србима који тамо и даље живе пошаље поруку да остану јаки и на својим огњиштима.
„Управо на Косову већ дуже време гледамо НАТО ’демократију‘ на делу, погубне последице, плодове цвећа зла, НАТО бомбардовања, али и свих недемократичности против којих се сада боримо у Црној Гори. Власт већ тридесет година гуши мишљење народа у нашој земљи, а сада се оно бестијално гуши по питању НАТО интеграција, жеље грађана Црне Горе да буду неутрални и још више, да се изјасне референдумом. Овим караваном желимо да укажемо да се нећемо помирити с тим“, каже Милачић.
Караван се затим зауставио у Македонији, земљи која такође пролази кроз дубоку политичку кризу, а на Правном факултету у Београду учесници су укрстили копља са заговорницима идеје да и Србија треба да буде део НАТО-а.
Стартовали су у тренутку када је крња Скупштина одузела имунитет опозиционим посланицима који се терете за покушај државног удара у изборној ноћи. Саговорници Спутњика кажу да је то био разлог више да пођу на овај пут. Ово што се тренутно дешава у Црној Гори не можете да нађете било где у политичкој пракси, додаје Милачић.
„Специјални тужилац износи детаље истраге током телевизијског интервјуа, у нормалној земљи то би радио у својој канцеларији са сарадницима док не подигне оптужницу. Имамо ријалити шоу тужиоца, фиктивног премијера и суштинског премијера, Катнића, Марковића и Ђукановића. То је јако опасно, јер се лидери опозиције криминализују до те мере да се тражи хапшење на основу исконструисаних доказа преко медија, који су толико контрадикторни да је и случајном пролазнику тешко да у њих поверује, а камоли нама у Црној Гори који пратимо та дешавања“, објашњава наш саговорник.
Ови млади људи покушавају да региону, а то ће урадити и на последњој станици каравана, у Бриселу, објасне зашто се црногорски режим толико плаши референдума. Власт је на Западу пронашла простор за прање свог политичког и сваког другог веша, процес заустављања на путу у НАТО сигурно би значио и крај власти,а референедум би уједно био и крај подела, каже Бошко Чармак.
„Нас који мислимо и говоримо другачије називају популистима, јер да би сте у Црној Гори били лидер, морају да вас подрже криминални, шверцерски картели и кругови. То је замена теза, референдум је неопходан да би започео нови процес у нашем друштву. У Швајцарској расписују референдум за сваку ситницу, а Црна Гора је мала земља од 600 хиљада људи. То није скупо, ни компликовано, проблем је у политичкој вољи“, каже Чармак.
У каравану је и једна дама, млада лингвисткиња Сања Вуковић. Она истиче да није стручњак за војна и геополитичка питања, али да је било потпуно природно да крене на овај пут, да подржи своје истомишљенике који се боре за неутралну Црну Гору. Занимљиво је да данас већина интелектуалаца гледа да остане по страни, да не залази у политику, али није увек било тако, подсећа Сања.
„Сетите се 18. и 19. века, када су се озбиљним државним питањима бавили искључиво интелектуалци, рецимо владика Његош у Црној Гори, а у Србији су интелектуалци ишли у Први светски рат тако што су предводили масе. Сада онима који су најумнији морални развој не прати интелектуални, то је јако лоше. Пратим коментаре на друштвеним мрежама, људи често питају ко нас плаћа. Створена је таква колективна свест, да сваки пут када неко иступи и изнесе другачије мишљење, питају га, по чијем налогу. Ствара се таква свест да свако мора да мисли по нечијем налогу“, примећује Вуковићева.
Марко Милачић на крају разговора за Спутњик ипак открива ко плаћа караван. Људи нису свесни колико је мало новца потребно да би се реализовала оваква идеја, посебно у време модерне технологије и комуникације, имамо пријатеље дизајнере, програмере сниматеље, каже Милачић.
„Новац су нам дали грађани који подржавају ову идеју, пословни људи. Оно што је најтужније, а није први пут да се с тим сусрећемо, постоје људи који дају новац, али нас моле да не поменемо њихово име у јавности, да власт Црне Горе не би уништила њихов бизнис и тако утицала на њихове животе. Тужно је живети у земљи где неко жели да помогне, али не може због природе власти. Надам се да ћемо једног дана, кад свргнемо власт, моћи да кажемо сва та имена, а има их пуно, тихих хероја иза сцене који нас помажу, а морају да остану анонимни“, каже Милачић.
Референдумски караван вечерас стиже у Бањалуку како би са младима Републике Српске разменио искуства у политичком деловању и указао на погубне последице живота под притисцима споља. Већ следећег дана биће у главном граду Хрватске, јер и тамо има људи који су свесни штетних последица по ту земљу због уласка у НАТО алијансу.
Следе Љубљана, Беч, Праг, Берлин и на крају Брисел, то су градови у којима ће се чути глас већинске Црне Горе, у којима ће ови храбри млади људи тражити да народ њихове земље, али и нашег региона сам одлучује о својој судбини.
