Аутор немачког издања сматра да од тренутка завршетка Хладног рата Алијанса преживљава озбиљну кризу идентитета. Он наглашава да је након распада организације Варшавског договора блок постао „реликт прошлости“. Притом, својевремено распуштање НАТО-а је могло да буде највећи допринос западних земаља свету.
„Једини пут у историји смо имали шансу да почнемо свеопште разоружавање, свеобухватну демилитаризацију“, сматра Рајман. Ипак, НАТО је одбацио „миран начин“ — то потврђују цифре: на страни Алијансе је 60 одсто свих војних расхода у свету.
Аутор се дотиче питања проширења НАТО-а на исток. По његовом мишљењу, оно „никако није повезано са заштитом демократије и либералних вредности“ и има агресивни карактер. Рајман подсећа на обећање бившег министра иностраних послова Немачке Ханса Фридриха Геншера и државног секретара САД Џејмса Бејкера које су дали совјетском руководству. Политичари су уверавали Горбачова и Шевернадзеа да НАТО „неће ићи на исток“. Крајем ‘90-их је постало јасно да је усмени договор требало ставити на папир.
Рајман сматра да Алијанса намерно тражи повод за заоштравање односа са Русијом. Војна сарадња НАТО-а и Грузије и Украјине, ако и увлачење у орбиту утицаја блока балканских држава изазива природну забринутост руских власти. Притом, експанзивна стратегија Алијансе никако није повезана са заштитом „људских права“ и „грађанских слобода“. Аутор наглашава да се у случају са Балканом ради пре свега о успостављању хегемоније блока у средоземном региону.
У закључку колумниста скреће пажњу на „агресивну природу“ алијансе. Притом, у складу са повељом Алијансе — Северноатлантски договор из 1949. године — земље-чланице обавезане су великим способностима јачања међународног мира и безбедности.
