Први март, који се у Федерацији Босне и Херцеговине обележава као Дан независности, сасвим сигурно означава почетак нове епохе у историји БиХ. Поред тога што је тога дана 1992, завршен дводневни референдум, на коме су се припадници Муслимана (данашњих Бошњака) и Хрвата (Срби су бојкотовали референдум) изјаснили за отцепљење БиХ од Југославије, четворица криминалаца предвођени Рамизом Делалићем Ћелом, убили су старог свата на српској свадби у Сарајеву.
Тиме је отворена Пандорина кутија зла која практично до данашњег дана није затворена. Тога 1. марта 1992, из дубина је покуљала посебна врста мржње о којој Иво Андрић још 1920. пише у једном свом писму као о мржњи карактеристичној само за Босну.
Као резултат те мржње имамо данашњу БиХ, земљу са, можда, најкомпликованијим политичким системом на свету, економски неразвијену и подељену по свим шавовима, не само етничким.
Саветник председника РС Александар Врањеш каже за Спутњик да постоји само један празник око кога се сва три народа у БиХ слажу. То је Нова година, 31. децембар.
„Парадокс у БиХ јесте да Срби славе као државни празник дан потписивања Дејтонског мировног споразума, а тај дан је радни дан у Федерацији. А рецимо, они славе 1. март, дан када је мултиетничност БиХ у потпуности пропала. Идеја о БиХ као заједничкој држави три конститутивна народа у том тренутку је пропала, и тако је настао рат. И то се данас слави, и то је највећи парадокс комплетне Босне и Херцеговине“, каже Врањеш.
Први март је онај тренутак када Алија Изетбеговић одлучује да жртвује мир због наводне суверености и када дефинитивно одустаје од свих договора, каже за Спутњик стручњак за безбедност Џевад Галијашевић. Изетбеговић после 1. марта није прихватио ниједну иницијативу за мирно решење босанске кризе, а било их је. Галијашевић подсећа на иницијативе Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића, као и на бројне мировне планове међународних посредника.
„Први март је метафора једне искључиве политике која жели да приреди своме народу велика искушења и да га на тај начин хомогенизира. То јесте основна порука Исламске декларације, онога програма исламизације Муслимана. Како каже Изетбеговић, ’најављујући време промена, ми не најављујемо раздобље мира. Сувише је много ствари које вапе за својим рушитељима‘. Први март је део таквих акција. Он чак каже на једном месту ’народ који спава само се ударцима може пробудити‘. Он је за Бошњаке обезбедио ударце судбине. Бакир Изетбеговић иде том политиком, он ставља бошњачку главу на пањ, исто жели да они трагично прођу, не уважавајући чињеницу да Бошњаци у овом моменту немају партнера за ову политику“, објашњава Галијашевић.
Првог марта 1992, каже Галијашевић, били смо сведоци онога што се и данас дешава — рушења устава. Социјалитичка БиХ била је држава у којој су постојали механизми који су бранили прегласавање три конститутивна народа, а Изетбеговић је те механизме порекао организујући референдум о независности. Српски народ је на референдуму, одржаном 29. фебруара и 1. марта 1992. прегласан; јасно је да се ради о нелегалном чину, каже Галијашевић.
Међутим, први март није само пројекат породице Изетбеговић и бошњачких политичких структура. Он је, према Галијашевићевим речима, геополитички пројекат Запада, чији је циљ окруживање Србије и Републике Српске.
За једног од оснивача Републике Српске, Војислава Максимовића, догађаји из 1992. упозорење су и подсећање на оно што би могло да се догоди у будућности, ако се има у виду садашња политика Бакира Изетбеговића.
„Они славе и дан ЗАВНОБиХ, који нама ништа не значи. То је у Мркоњић Граду био један исфорсиран партизански скуп који је тада донео неке одлуке да БиХ остаје у Југославији. Они сматрају да је ту, на неки начин, постављен државни темељ за независну БиХ. Ми њима не можемо да забранимо да славе, али Први март је само знак да будемо опрезни у будућем времену“, каже Максимовић.
