Ових дана је Чешка опет подбунила духове о земљама Европске уније другог реда, којима су тако намењени и производи ЕУ другог реда. Зато је чешки министар пољопривреде Маријан Јуречка наредио израду студије о квалитету хране, која би требало да буде завршена до јуна. Тај документ ће, како рече, бити искориштен у кампањи за промену правила Европске уније.
То је прича која се сваке године изнова подгрева. Једном из Прага, други пут из Словачке, па онда Мађарске, или Хрватске.
Увек са бомбастичним констатацијама како су њихове земље фактички „европска канта за ђубре“. Представници различитих удружења потрошача у Србији и наше тржиште доживљавају слично.
„Напокон, добијамо Национални савет за безбедност хране, односно за контролу ризика, који ће озбиљније водити рачуна о здрављу и безбедности потрошача у Србији“, рекао је за Спутњик председник Националне организације потрошача Србије (НОПС) Горан Паповић.
На питање да ли знамо какав је квалитет хране у Србији и шта код ње контролишемо, он каже да су правилници фактички до те мере излобирани да иоле озбиљнија контрола квалитета хране захтева њихову промену. „Имамо ми и сада правилник, али када год сте питали Министарство пољопривреде шта је испитивало, шта је повучено, тај податак нисте добити“, констатовао је Паповић.
Опште је познато да постоје различити нивои квалитета исте робне марке која се пласира на различита тржишта, констатује и председник Покрета за заштиту потрошача Србије Петар Богосављевић и зато сматра да је на свакој земљи да решава тај проблем на свој начин. „Ми имамо проблем са системским решењима која су свесно креирана да омогућавају велики део ових аномалија“, оценио је Богосављевић за Спутњик.
Он сматра да је злоупотреба кад произвођач доводи потрошаче у заблуду тиме што под робном марком која је препознатљива по вишем нивоу квалитета, продаје мање квалитетну робу. Али то је наш проблем што кроз одредбе које имамо у Закону о заштити потрошача нисмо предвидели решење којим бисмо то онемогућили, изричит је Богосављевић. Правилник о декларисању, означавању и рекламирању је у великој мери усклађен са регулативом у ЕУ, па сада постоји и обавеза потпунијег декларисања производа, али се, како је оценио, недовољно примењује.
Богосављевић је упозорио да је Србија напустила систем у којем је инспекција имала већа овлашћења и већи обим контроле безбедности и квалитета хране у промету. Одговорност за то пренета је на произвођача, али нисмо, каже, успоставили други механизам да проверимо колико тај произвођач, који је декларисао одређени ниво квалитета, поштује то што је наведено у декларацији. А у ЕУ је је управо у томе ствар. Произвођач је, како год се звао, и шта год још производио, заштићен док год анализа његовог производа одговара ономе што о њему пише у декларацији.
Када упоредите, на пример, састав најпознатије европске чоколаде, која се продаје у Србији, са два најпознатија српска бренда, он би се могао назвати сличним. Она европска чак има више какаа од домаћих. Критике на рачун познате кравице, међутим, одавно стижу из новијих чланица ЕУ, али и домаћих сладокусаца који кажу да јој укус није исти када је купите тамо на западу Европе, или на њеном истоку. Али то није никакво мерило.
И док год су производи који имају „дупликат“ декларисано нешто слабијег квалитета за нешто слабије платежно способно тржиште на рафовима, то значи да немају мане. А о укусима се ионако не расправља. Сигурно се ни највећи број љубитеља најпознатије европске чоколаде купљене у Србији не би сложио са оценом да је она ђубре.
