„Ми имамо проблем са системским решењима која су свесно креирана да омогућавају велики део ових аномалија“, оценио је за Спутњик Богосављевић после најновијег случаја „истраге“ сумњивог квалитета десетак производа познатих брендова у Хрватској.
Медији у најмлађој чланици ЕУ су запитали да ли је Хрватска ЕУ држава другог реда с обзиром на сумњив квалитет одређеног броја прехрамбених артикала познатих фирми у односу на исте те производе који се могу наћи на тржиштима „старих“ чланица Уније. Њихов квалитет ће бити проверен и резултат саопштен јавности, а већ обављено истраживање у Чешкој је показало да је од 24 тестирана производа чак 14 имало нижи квалитет, а вишу цену од истих производа у чланицама ЕУ са дужим стажом.
Роба лошијег квалитета стиже углавном из Румуније, Бугарске, Мађарске, Пољске… где велике компаније имају развијену производњу намењену становништву овог дела Европе.
О сличном проблему производа звучних фирми чији је квалитет код нас слабији, него на јачим тржиштима, медији у Србији су писали пре три године, а подсећали и 2014. године. Шта се у међувремену променило?
Богосављевић каже да је поента у регулативи и пракси сваке конкретне земље, истичући да је обавеза сваке земље да штити живот и здравље својих потрошача, односно грађана, и да штити економске интересе земље.
Обмана без последица
„Економски интереси увозника и толерантан однос државе због пореза на додату вредност је тај фактор који покреће то о чему говоримо. Док се не обезбеде механизми којима се сносе последице за обмањивање потрошача и за изношење на тржиште робе која није у складу са декларацијом нећемо се ослободити овог проблема. И даље ћемо имати храну која ће се производити посебно за тржиште Србије и овај део света. У декларацијама се чак наводи да је тај производ намењен тржиштима неразвијеног дела света што је крајње недопустиво“, каже Богосављевић.
Није посебан проблем у томе што се свесно иде ка томе да се на тржишта сиромашнијих земаља износи роба слабијег квалитета, која је, наводно, таква да би пратила реалну куповну моћ потрошача.
„Ја видим проблем у томе да роба, која реално не може да буде пласирана на тржишту земаља из којих потиче, иде кроз сиве канале, можда и црне канале продаје, на тржишта земаља Балкана, укључујући и Србију“, каже Богосављевић.
Може произвођач да на наше тржиште избаци мање квалитетан производ, са мање квалитетним компонентама него на тржиште своје земље, али то, додаје председник Покрета потрошача Србије, мора онда да декларише.
„Злоупотреба је у оном делу кад произвођач доводи потрошаче у заблуду тиме што под робном марком која је препознатљива по вишем нивоу квалитета, продаје мање квалитетну робу. Али то је наш проблем што кроз одредбе које имамо у Закону о заштити потрошача нисмо предвидели решење којим бисмо то онемогућили“, изричит је Богосављевић.
Он је оценио да је ту реч о повезаним интересима произвођача који највећи профит остварују тако што под познатим именом продају робу која је далеко нижег нивоа квалитета, чији су трошкови производње нижи.
„Разлика између малопродајне и произвођачке цене која обезбеђује екстрапрофите довољно је стимулативна за произвођаче, увознике, за гледање кроз прсте од стране државних органа, практично свих у том ланцу, а у коначном плаћа је потрошач“, објаснио је Богосављевић.
А кад ухватимо „лажњака“ нова аномалија
Он додаје да је за спречавање такве ситуације тек делимично нешто предузето изменама у Закону о заштити потрошача у којем су нешто побољшана решења која се односе на одговорност продаваца у случају обмањивања потрошача. Сада постоји и обавеза потпунијег декларисања производа. Правилник о декларисању, означавању и рекламирању је у великој мери усклађен са регулативом у ЕУ, али се он, како је оценио, недовољно примењује.
Скраћен је рок за решавање рекламације потрошача, али је то опет недовољно у односу на то што би требало да буде систем који би онемогућио да се такве ствари дешавају, сматра Богосављевић.
Он упозорава да је Србија напустила систем у којем је инспекција имала већа овлашћења и већи обим контроле безбедности и квалитета хране у промету. Одговорност за то пренета је на произвођача, али нисмо, каже, успоставили други механизам да проверимо колико тај произвођач, који је декларисао одређени ниво квалитета, поштује то што је декларација.
„Контрола се углавном врши кроз оно што је у малом обиму планирани инспекцијски надзор, али је он недовољан да бисмо имали потпуније информације како се не би дешавало то што се сада открило у Хрватској“, мишљења је он.
Реагује се, каже, само по пријавама потрошача и то остаје у оквирима појединачног случаја и нема неких озбиљнијих мера.
„Аномалија је у ствари у томе које мере предузети после утврђивања неисправности, јер су смањене могућности за ефикасан рад инспекције и предузимање конкретних мера на основу налаза“, каже Богосављевић.
Произвођачу је, како је објаснио, омогућено да покрене управни спор и да поступак развлачи толико дуго и да одлаже пресуду коју му суд изрекне тада када она практично постаје бесмислена јер је прошло толико времена да таквог производа некада више ни нема на тржишту.
„Имамо проблем са системским решењима која су свесно креирана да омогућавају велики део ових аномалија“, закључио је Богосављевић.
