На први поглед се не разликује од неколико суседних кућа направљених у сличном стилу и истом периоду, које су преживеле тешка времена, разне окупаторе и биле сведоци неколико историјских епоха. Али, ова грађевина, сада већ крхког крова и трошних зидова, сведок је једне, за то време, не баш тако честе приче.
И док је данас, у ери модерних технологија, сасвим нормална комуникација људи са различитих тачака земаљске кугле, почетком двадесетог века није био чест случај да контакт остваре особе које су рођене на раздаљини од неколико хиљада километара. Стари људи би рекли — судбина!
Кућа старе нововарошке трговачке породице Ристић изграђена је 1861. године, а мајстори који су је пре више од 150 година зидали, да, зидали, а не правили од блата и прућа, како су се куће у то време обично градиле, вероватно нису ни слутили да ће њени зидови бити сведоци несвакидашње љубавне и животне приче лекара-хирурга Јерменина и ћерке српског трговца Јове Ристића.
После аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине, сам почетак двадесетог века турске пограничне гарнизоне затекао је на подручју данашње Рашке области, а у онај у Пријепољу је из Истанбула послат хирург Серкиз Берберијан, Јерменин рођен 1877. у Цариграду, студент са Сорбоне и турски војни лекар.
И, како то стицај околности обично намести, млади доктор Јерменин дошао је код породице Ристић да обиђе болесно дете. Према речима првог комшије, Зорана Кнежевића, доктора је, по старом обичају, слатким, водом и кафом послужила Јовина ћерка Љубица, у коју се он на први поглед заљубио.
„Пошто доктор није знао српски језик, а Љубица није знала турски, комуницирали су преко преводиоца, највероватније на француском“, каже Кнежевић.
И, како каже песма, љубав удари често кад јој се човек најмање нада, тако се десила и између доктора Серкиза Берберијана и Љубице Ристић, ћерке трговца Јове Ристића. Убрзо је прерасла у брак у којем се родило четворо деце — најстарији син у Сјеници, ћерка у Пријепољу, а млађи син и ћерка у Новој Вароши.
Почињу Балкански ратови, Рашка област и Косово се дефинитивно враћају под окриље Краљевине Србије, а капетан II класе Серкиз Берберијан се не повлачи са турском војском. Предаје се у Косовској Митровици, где је био на служби у војној болници, српској Ибарској војсци са заосталим турским персоналом и болесницима. До 1913. остаје у болници у Косовској Митровици, па бива пребачен у Зајечар да бугарске заробљенике лечи од пегавог тифуса, да би почетком 1914. стигао у Београд и добио српско држављанство и чин капетана I класе у српској војсци.
Мир, нажалост, није трајао дуго. Само две године после коначног ослобођења од Отоманског царства, и годину дана након рата са Бугарском око турске оставштине на Балкану, ратне трубе се поново оглашавају.
Све то не заобилази ни доктора Берберијана, који се почетком 1915, заједно са Београдском војном болницом, поново налази у Косовској Митровици одакле је и одступио, кроз Албанију, на Крф, а са Крфа на Солунски фронт, где је радио у Допунској команди у Микри код Солуна, а затим и као трупни лекар резервне муниционе колоне Врховне команде. Управо је, са својом јединицом, после пробијања Солунског фронта, преко Скопља поново стигао у Косовску Митровицу.
Долази до заплета који би тешко могли смислити најбољи сценаристи и режирати најбољи светски режисери.
Доктор Берберијан затиче своју децу оболелу од шпанске грознице, која је те 1918. године година харала целим светом. Сматра се да је вирусом била инфицирана скоро трећина тадашње људске популације, око 500 милиона људи, а да их је умрло чак 50 милиона.
Породица је, коначно, била на окупу, али идила није дуго трајала. И сам доктор Берберијан постаје жртва опаког вируса од кога умире само два дана након што је пронашао своје најмилије.
И како неко то одозго види све, деца ипак успевају да се изборе са болешћу, врате се у родитељску кућу, школују се и оснују своје породице. Међутим, ни ту није крај приче. Најстарији, Миша, чак је преживео и страхоте нацистичког логора на Бањици, у ком је прележао и пегави тифус.
Праунук доктора Серкиза Урош Милошевић и његова тетка Гордана, који живе у Београду, чувају од заборава ову несвакидашњу причу.
„Моја сећања за кућу су везана за рану младост, када сам са родитељима и сестром Милицом лети тамо проводио део распуста, сећам се прича о славној прошлости мога прадеде и богатству прабабине породице Ристић“, присећа се Милошевић.
У доњем делу куће се налазила магаза где се трговало, а подруми са пушкарницама су будили машту дечака који је замишљао бојеве са Турцима у стара времена. Увече би седео на прозору и читао књиге, с обзиром на то да у кући није било телевизора, уз музику са старог радио-апарата.
„Волели смо да се шетамо стазама Златара и да истражујемо шуму и скупљамо печурке. И данас када одем тамо лепо се осећам, а исто важи и за стрица Сашу и његовог сина, који су последњи пут долазили из Америке пре две године“.
Он додаје да је кућа под одређеним степеном заштите као грађевина, али није било других иницијатива. Његова покојна бака и родитељи су последњи који су повремено боравили у њој, углавном преко лета. Жали што држава није препознала туристички потенцијал његове али и других кућа из времена Турака.
Породична лоза и презиме Берберијан су се очували и поред бурне историје породице и балканских простора.
У Србији је од потомака остало осам Берберијана, укључујући децу која су трећа генерација после Серкиза. „Потомака мог прадеде Серкиза Берберијана има у Америци, петоро праунука и четворо чукунунука, живе још у Енглеској, Шпанији и у Немачкој“, каже Милошевић.
„У Америци је било и других сродника истог презимена, али нису међу живима“, каже Серкизов праунук и додаје: „јерменско порекло ме чини поносним“. „То је стара култура и најстарији хришћански народ. Имају незгодан географски положај, у непријатељском окружењу. Страдања која су преживели у прошлости и бурна историја чине их доста сличним Србима. Намеравам да посетим Јерменију“, закључује саговорник Спутњика.
Са чудном сетом остављамо Нову Варош и кућу Берберијана—Ристића у којој време као да је стало још пре једног века.
Готово све је идентично као када су у њој живели доктор Серкиз, Љубица и њихова деца. Трошни зидови, крхки кров, фотографије и покућство сведоче о веку и по историје једне породице и ове варошице на југозападу Србије.
Али и о нашем немару према националној историји и културном благу које, ни криви ни дужни, поседујемо.
О кући доктора Берберијана и Љубице Ристић данас брину комшија Зоран Кнежевић, праунук Урош Милошевић и унука Гордана, захваљујући чијој љубазности преносимо ову несвакидашњу причу о љубави која је спојила два краја света.
