Удружење „Српски код“ организовало је изложбу радова руске уметнице, сликарке и графичарке Ксеније Симонове, која је светску публику освојила изванредним сликањем уз помоћ песка. Публици у Србији уметница је позната по раду „Пешчана прича — Живи Србијо“, који се може погледати на интернету на Јутјубу.
У београдској галерији „Прогрес“ до 2. марта су изложени радови ове уметнице инспирисани Србијом из серије „Пешчана географија“. Изложба се 7. марта сели у Крагујевац, где ће гостовати до 21. марта, а потом ће је видети и житељи Кикинде (1-24. април) и Новог Сада (25. април — 20. мај).
Ксенија Симонова је по професији сликар и илустратор, а дипломирала је и психологију. Каже да је њен уметнички пут био сасвим уобичајен, користила је класичан сликарски материјал, све док јој једног дана муж није предложио да проба да слика уз помоћ песка.
— Никада се раније нисам бавила песком и нисам могла ни да замислим да ћу икада стајати на сцени и наступати пред великим бројем гледалаца, чак ни пред децом. Идеја је, заправо, потекла од мог мужа који ми је, поред осталог, открио и филмове Емира Кустирце. Отуда потиче и моја љубав према Србији. Пре економске кризе 2008. године ми смо правили часопис о Криму, ја сам била илустратор, а мој муж уредник издања. Веома смо уживали у том раду и када је часопис, услед кризе, затворен, као и многе друге публикације на Криму, ја сам пала у велику депресију. Мој муж, који је по професији позоришни редитељ, предложио ми је да сликам песком. Мислила сам да је тако нешто немогуће, за мене су постојале само боје, оловке, бојице, њих сам и користила.
У међувремену сте постали и интернет звезда.
— Да, с тим што то нисам ни знала док се нисам вратила из Кијева у Евпаторију. Није ме занимао интернет, тако да нисам то ни могла да знам. Снимак мог наступа није био објављен на мом каналу на Јутјубу. Тај видео сада има више од 40 милиона прегледа. Заиста нисам могла ни да сањам да би једна гомилица песка могла да ми помогне да окренем нову страницу у свом животу.
Ваши радови су, заправо, својеврсни оживљени призори о важним и потресним догађајима, историјским и савременим. С обзиром на то да их стварате на лицу места, да ли се припремате за њихову израду, правите ли некакве скице, колико Вам је потребно времена да увежбате стварање ових радова?
— Радове посвећене историји разних земаља сам радила неколико година. Веома волим географију, волим да упознајем разне земље, а томе ме је научио отац. Много сам читала о разним земљама, а 2009. године, након победе на такмичењу „Украјина има таленат“, позвао ме је председник Малте и предложио ми да у престоници ове државе организујемо мој наступ, посвећен Малти, наравно. Прочитала сам мноштво књига о Малти и настали су радови попут ових који су сада изложени у Србији. Та серија се зове „Пешчана географија“. Затим ме је позвао краљ Бахреина, потом краљ Бутана и краљ Тајланда, и ја сам сликала и њихове земље. У Србију ме нико није звао, те радове сам сликала зато што веома волим ову земљу. Боравила сам овде с нашим храмом, обилазили смо српске манастире. Серија „Пешчана географија“, која је приказана на изложби, представља само мали део мог рада посвећеног разним земљама. На Криму ће, такође, бити отворена моја изложба и видео-инсталација „Земље света у песку“.
Веома су интересантни покрети Ваших руку док изводите ове радове, веома су вешти, прецизни, сваки од њих има неку осмишљену причу, интересује ме да ли Вам је за то потребна посебна припрема?
— Много је тога, заправо, импровизација. То, углавном, у великој мери зависи од музике. Има, наравно, радова који су унапред припремљени, за које сам имала много проба, рецимо, за рад на такмичењу „Украјина има таленат“. То сам дуго увежбавала. Ипак, колико год вежбала, сваки пут када сликам, рецимо, људе, њихови ликови су другачији. То не зависи од мене, него од тренутка, и то не умем да објасним.
Споменули сте Емира Кустурицу, како је он утицао на Вас?
— То је човек којем желим да кажем „Хвала“ што сам данас уметник и што имам своју породицу, пошто сам мужа упознала и заљубила се у њега управо уз филмове Емира Кустурице. Муж ми је показао ове филмове у време када смо се дружили. А када сам била веома мала, док смо живели у Совјетском Савезу, моји родитељи су купили видео-рекордер. У то време се приказивало веома мало филмова из иностранства и читав комшилук је долазио код нас да гледа филмове. Мене су једне вечери ставили да спавам, родитељи су почели да гледају филм, у целом стану је било мрачно, а ја сам кроз врата од собе могла да видим само телевизијски екран. Тада сам угледала сцену из филма „Аризона дрим“, на екрану је била велика риба која лети и чула се предивна песма. Нисам, наравно, знала ко је режирао филм, као ни његов назив. Верујем, међутим, да сам управо захваљујући тој епизоди постала уметник, јер сам након тога све време тражила ту рибу, тражила сам је у ваздуху, свуда око себе. Тек са двадесетак година сам сазнала ко је аутор филма, када сам упознала мужа. Он ми је показао и „Аризона дрим“, и „Подземље“, и филм „Црна мачка, бели мачор“, и све остале Кустуричине филмове. Потом смо се венчали, родила сам старијег сина Диму који напамет зна филм „Завет“.
Важан елемент Ваших радова је музика. Да ли је музика та која Вас инспирише да креирате своје пешчане приче или је бирате накнадно?
— Дешава се да прво направим рад, па да онда изаберем музику, али веома ретко. Углавном је музика основа. На пример, песму „Тамо далеко“, која прати рад посвећен Србији, певала сам заједно са својом ходочасничком групом, одлично смо је увежбали док смо боравили у Србији. Веома волим песму „Ђурђевдан“ коју сам први пут чула у филму „Дом за вешање“ на ромском језику. Снимила сам 2013. мали видео-рад с овом мелодијом у основи, у ромској верзији. Тек у Србији су ми објаснили да то уопште није српски језик. Тада сам пронашла српску верзију и остала без даха. Изузетно ми се допада верзија коју пева Јелена Томашевић.
Живите на Криму, реците нам, како се данас осећају житељи полуострва, да ли су срећни, задовољни, забринути, уплашени? Како гледате на будућност Крима?
— Чини ми се да смо у том смислу веома слични вама који живите овде. Постоји у филму „Подземље“ фраза која ми је била омиљена још пре догађаја у Украјини, а сада је волим до суза: „Била једном једна велика земља…“. Ја сам украјински уметник, победила сам на такмичењу у Кијеву. Иако живим на Криму, Украјина је та која ме је начинила уметником. Због тога ми је веома тешко због свега што се догађа. Потпуно сам аполитична, и даље веома волим своје пријатеље у Украјини и у контакту сам с њима. Русија је за мене нова држава, полако почињем да је упознајем. Што се тиче житеља Крима, није лако живети у том прелазном периоду, многи од њих осећају носталгију за Украјином. Ви овде, вероватно, знате како је то: ја сам се родила у Украјини, она је моја домовина откад знам за себе, а сада имам другу домовину. По крви сам Рускиња, васпитавала ме је Украјина, живим на Криму.
Како се осећате због односа који тренутно владају између два народа, руског и украјинског?
— Емир Кустирица је рекао одличну ствар: сви ратови попут овог су увезени. Чини ми се да је овакав рат увезен. Није природно за наша два народа да буду раздвојена, да будемо страни једни другима, да ратујемо и да се не волимо. То је нешто што нам је наметнуто, уз помоћ медија је усађено у људске мозгове и веома дубоко се угнездило у њих. Надам се да ће се наши народи једног дана, ипак, помирити, макар се и не ујединили поново.