Неопходно је да РС што пре добије закон о службеној употреби ћирилице и да он буде основа за израду Закона о језику и писму, а прва конкретна мера увођења ћирилице као службеног писма мора бити израда заједничког буквара на ијекавици — пише у Декларацији, која је представљена у Требињу на научно-политичком скупу „Говори српски, пиши ћирилицом“.
Скуп су организовали Асоцијација стваралаца РС, Академија наука и уметности РС, Српски национални савјет Црне Горе, СПКД „Просвјета“ и Српско удружење „Ћирилица“ Требиње. На отварању је прочитано и писмо подршке председника Српске Милорада Додика.
Један од потписника, академик Слободан Реметић, лингвиста који је и члан Академије наука и уметности Републике Српске, за Спутњик каже да су писмо и језик темељи националног идентитета и државотворног суверенитета и интегритета. Писмо има и велику симболичну улогу, оно је национални амблем по коме сте препознатљиви, али Декларација није обавезујућа, треба и да опомене на нескривене тежње Бошњака да Србима наметну назив „босански језик“, каже Реметић.
„Они тај термин желе да наметну читавој Босни и Херцеговини и Републици Српској, то је повампирена Калајева политика из времена аустроугарске окупације БиХ. Они би хтели да босански буде неки државни језик. Чак не признају асиметрију између етнонима и лингвонима, назива народа и језика, Рус — руски, Француз — француски, Србин — српски, Бошњак — бошњачки, не. Они би да су Бошњаци, а да је језик босански. Желе унитарну Босну и Херцеговину којом би владали они и њихов језик. Бошњаци раде по кодексу — добра вакта ко образа нема, под такозвани босански желе да подведу Ћопића, Кочића, Шантића, све наше писце“, каже академик Реметић.
Он додаје да ћирилица у Републици Српској мора имати статус јединог службеног писма, како је то уставом дефинисано у Србији и конкретизовано изменама и допунама Закона о службеној употреби језика и писма. То је неопходно урадити и у Српској, јер српски језик није угрожен само деловањем домаће политике у БиХ, упозорава наш саговорник.
„Вољом високог представника такозване међународне заједнице у БиХ и амандманима на Устав Републике Српске избачен је термин ’српски језик‘, у Српској је у службеној употреби језик српског, бошњачког и хрватског народа, не постоји синтагма — српски језик. Српски језик је најугроженији у БиХ због ове прозирне претензије Бошњака. Помињу се и разни фалсификати, као што је босанчица, то је српски брзопис, тип писма који је Твртко Котроманић преузео са двора у Србији. На крају крајева, тај тип ћирилице касније је пренет у Славонију, доживео је мање модификације, а Антун Матија Рељковић каже за своје Славонце: ’Ваши стари јесу српски штили, српски штили и српски писали‘. Писали су ћирилицом, такозваном босанчицом“, објашњава академик Реметић.
Он каже да се, с обзиром на тренутна дешавања у БиХ и све чешће и јаче притиске на Српску, могу очекивати и бурне реакције трећег ентитета на Декларацију. Време је да се ми, сад кад смо остали сами са собом, кад смо изашли из тих заједништава, из питонских загрљаја, бавимо собом, јер овде је реч о нашем дворишту, а латиница нам је, као и многе друге ствари у том загрљају, наметнута, оцењује наш цењени лингвиста.
„Намеће се мишљење о латиници као универзалном светском писму, малтене исконском. Да се разумемо, латиница није изворно писмо у Азији, већем делу Европе, ту су Русија, Белорусија, Украјина, Бугарска, Србија, Грчка. Такође, на латиници није написан ни Стари, ни Нови завет, ни Куран. Латиницу су ’милосрдни анђели‘ расули по свету. Уосталом, у Србији нема села у коме нема бар једно дрво које није старије од најстаријег латиничног слова написаног на три континента, у обе Америке и Аустралији“, каже Реметић.
Он додаје да је ћирилица, српско изворно национално писмо, прва отишла у космос, да је једнако заступљена на интернету и да је има и на монети Европске уније.
У Декларацији се наводи да је код Срба деценијама погрешно креирана свест да су латиница и ћирилица подједнако српска писма. Тако је латиница, за мање од сто година, готово потпуно истиснула ћирилицу из употребе — упозорава Декларација и подсећа да о ћирилици сведоче сви најзначајнији писани споменици наше културе, од Повеље Кулина бана, Мирослављевог јеванђеља, Октоиха првогласника, Дуборавачког молитвеника, првог српског Буквара.
Она је заправо консензус послат на више адреса интелектуалаца, научних и државних институција, а биће упућена и владама држава из којих су потписници — Републике Српске, Србије и Црне Горе. „Требињска декларација“ указује на нужност да се у овом питању целокупна српска филолошка и политичка јавност нађе на истом путу.
Додајмо и да се учесницима скупа обратио епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије. Он је поручио да је језик срж и бит сваког националног идентитета, те да смо суочени са спознајом колико смо инертни и мало чинимо за себе и за друге, колико смо језички и национално неосвешћени и заокупљени ситним или крупним дневним бригама, које нам често заклањају поглед на суштинске ствари.
