Све је почело због хлеба. Због проблема са снабдевањем хране у Петрограду су почели нереди. Хлеба у граду је било, али систем расподеле практично није радио — испред пекара су били велики редови. Гневни грађани су некад разбијали излоге, али сви ти случајеви, иако су стварали нервозну атмосферу у граду, нису личили на револуцију.
Осмог марта жене су изашле на улице. У петроградским фабрикама је тада радило 50.000 жена (у самом граду је живело око милион људи). Подржале су их и жене војника које су се умориле чекајући повратак мужева са фронта. По читавом граду су се од самог јутра 8. марта одржавали женски митинзи, а оне су тражиле хлеб, пристојне услове за рад и окончање рата.
Највише су протестовале жене које су морале да хране децу.
„Револуцију су започеле гладне жене и гладна деца, тражећи хлеб. Они су почели са демолирањем трамвајских вагона и малих продавница. Тек након тога женама су се придружили радници и политичари и сви заједно су пожелели да промене државно уређење“, описао је ове догађаје социолог Питирим Сорокин.
Након тога је кренула ланчана реакција. У граду је низ предузећа престао са радом и на улицу, одушевљени успехом женских демонстрација, изашли су мушкарци. Недељу дана касније монархија је била уништена.
На смрзнутим улицама Петрограда војници су одбили наређење да пуцају — пред њима су стајале жене. Дојучерашњи сељаци нису разумели зашто треба да пуцају у њих. Како да отворе ватру на раднице које у рукама нису имале никакво оружје, чак ни камен? Војници су спустили оружје, да би га одмах након тога поново подигли, овог пута на команданте.
Са тим догађајем је почела Фебруарска револуција.
Прослава 8. марта
Почетком 20. века тон светској политици давали су социјалисти. Најмоћнији покрет из социјалистичких покрета — социјалдемократски — већ је имао утицајне фракције у парламентима земаља као што су Француска и Немачка. Социјалдемократија коју су створили Карл Маркс и Фридрих Енгелс постала је међународна појава.
Од 1911. године до почетка Првог светског рата немачке социјалдемократе (жене у Немачкој — Клара Цетин и Роза Луксенбург) обележавали су Међународни дан жена. Празник је имао јасну политичку обојеност: социјалисти и њихове присталице су организовали митинге и маршеве под политичким паролама.
Датум празника није био тачно утврђен, током неколико година он се прослављао на различите датуме.
Последњи јединствени Међународни дан жена обележен је 1914. године. Након тога су проговориле пушке и више никоме није било до празника. Једни социјалдемократи су гласали за војне кредите, други су се окупљали на конференцији и тражили „прерастање империјалистичког рата у грађански“.
Током ратних година положај жена у руском друштву се јако променио. Због масовне мобилизације мушкараца, све више стручних професија су преузимале жене.
На пример, појавиле су се жене-кондуктери у јавном превозу. Међутим, заједно са правима лепши пол је добио и обавезе. Заменивши мушкарце који су отишли на фронт, жене су постале главе породице. Зато су оне све више осећале неправедност, јер је и економска ситуација у земљи зависила од њих, а уместо признања добиле су бесконачни раст цена и дефицит најосновније робе.
Након Октобарске револуције Лењин је 8. март прогласио за државни празник и током совјетског периода на тај датум се прослављало „херојство радница“.
