Иако се 8. март широм света прославља као Међународни дан жена, за руску историју тај датум означава нешто више. Наиме, 23. фебруара по старом календару, односно 8. марта по новом, жене у Петрограду, незадовољне условима рада и ратом који је трајао, изашле су на улице. Нико тада није ни слутио да би то могло да прерасте у револуцију и доведе до промене државног уређења.
Мишљења су подељена, поједини тврде да је цар Николај Други био слаб и да је био превише посвећен породици и Богу, што је резултирало крахом царске Русије, али чињеница је да је у то време Русија била супериорна у Првом светском рату, а Немачкој је био потребан унутрашњи хаос у тој земљи како не би изгубила рат.
„Воле људи да кажу да је цар био слаб, али тај исти цар је водио Русију невероватно великим корацима напред. За време Николаја другог појавио се први аутомобил, трамвај, хидроцентрала, авион, подморница, арктички ледоломац, колор-фотографија, олимпијада. За његово време је и култура процветала“, објашњава у емисији „Свет са Спутњиком“ главна уредница Спутњика Љубинка Милинчић.
Према њеним речима, цар је толико волео Русију да је управо зато и абдицирао, да не би довео до крвопролића и међусобних убијања, а заправо је, како каже, својим повлачењем увео Русију у пропаст.
Тешко је дати недвосмилену оцену улоге Николаја Другог, а колико су нерасветљене околности под којима се догодила Фебруарска револуција сведочи и детаљ из царевог дневника у коме он наводи, како подсећа Милинчићева, да је он у дана кад је горео Петербург у Могиљову „брчкао ноге у реци”.
Фебруарска, а потом и Октобарска револуција довела је до тога да је Русија изгубила велики део својих западних територија у Првом светском рату, у којима је живело већинско руско становништво, прича Дејан Микавица, професор са Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду.
„Коме је све било у интересу да сломи династију Романов и царску Русију? Да ли су то били масони, или пак Јевреји, или можда либералано-демократска буржоазија која је писала књиге по Западу и све сваљивала на цара Николаја. Треба се запитати и какав је интерес великих сила у то време био? Зашто би Немачка у време када Руси односе победе на фронту, финансирала Лењина и његову револуцију? Зашто се Америка прикључила рату тек након краха царске Русије? Све је то резултирало тиме да је Русија остала руинирана, а деструкција је начињена у политичком, цивилизацијском и територијалном смислу“, објашњава он.
Међутим, како додаје, све је то имало своју цену, а ти исти бољшевици су морали после својим повериоцима да врате све те услуге, и то не само политичким средствима. Због тога је по веома неразумним ценама распродавано руско црквено благо онима који су бољшевицима помагали да дођу на власт. Комунистичка политика је имала потресно трагичне последице, наводи Микавица.
Исто тако деструктивне последице су та дешавања имала и по руско друштво, сматра политички аналитичар Драгомир Анђелковић, а револуције и губитак западних територија довели су до поделе нације. „Да у сопственим земљама један део нације устане и сруши државу, а потом уследи самодеструкција и подела нације — то је најтрагичнија ствар пандорине кутије која се догодила фебруарском револуцијом“, истиче он.
Истовремено, сматра Анђелковић, данашња Русија је свесна совјетског наслеђа, чак и са свим негативним елементима, а тренутна администрација предвођена Владимиром Путином настоји да позитивно перципира све те чињенице, а целокупно постовјетско подручје претвори у добар инструмент руске геополитике. Данашња Русија је прагматична и рационална и гледа да све чини у сопственом интересу, додаје.
Љубинка Милинчић каже и да упркос свим дешавањима свака власт поносила својим претходницима. „Совјетска Русија се поносила дворцима, поносили су се свиме што су они створили. Данашња Русија се такође поноси својом историјом, настојећи да разграниче мрачне појаве комунизма од рецимо победе у Другом светском рату. Они не одбацују прошлост. Русија своју историју не заборавља“, истиче она.
Када је реч о помирењу између царске и совјетске Русије, руски научник и доктор економских наука Руслан Дзарасов каже да до тога није дошло. „Мислим да постоје три главна концепта. Либерали сматрају да је Фебруарска револуција била пропуштена шанса да се у Русији изгради европски капитализам, што је спречила бољшевичка револуција. Левичари и социјалисти, са друге стране, тврде да је Фебруарска револуција као корак ка Октобарској довела до разрешавања свих друштвених противречности који су постојали у царској Русији. Монархисти, међутим, сматрају да је царска Русија била на исправном путу који је доносио значајан економски раст и да су све то уништиле револуције“, наводи он.
„Зато мислим да није дошло до помирења царске и нове Русије“, закључује Дзарасов.
