Виталиј Чуркин, недавно преминули амбасадор Русије при Уједињеним нацијама, ускоро би могао да добије улицу у Бањалуци. Маринко Драгишић, одборник „Уједињене Српске“ у Скупштини града, упутио је иницијативу да једна улица у Бањалуци добије назив по Чуркину.
„Многобројни грађани обратили су ми се са жељом да једна улица у граду носи назив овог истакнутог руског дипломате и великог пријатеља српског народа“, рекао је Драгишић и подсетио да је Чуркин 2015. године у име Русије уложио вето пред Саветом безбедности УН на резолуцију Велике Британије да се у Сребреници догодио геноцид.
Ако овај предлог прође кроз Скупштину града, а очекује се да хоће, покојни руски дипломата ће бити први страни, савремени политичар који ће добити улицу у Републици Српској.
Приштина као „Булевар звезда“
Од распада Југославије једна од битних ставки „новоуспостављених националних идентитета“ од Вардара до Триглава била је и промена имена улица као вид „редефинисања“ (посткомунистичког националног) идентитета. А кад је реч о улицама које су добиле имена по актуелним политичарима из иностранства, неприкосновени шампион је Косово.
Тако су после 1999. године у главном граду тзв. државе Косово, своје булеваре, улице и тргове добили „пријатељи“ — Бил Клинтон, Медлин Олбрајт, Весли Кларк, Џорџ Буш Млађи (за његовог мандата Косово је самопрогласило „независност“) и Вилијем Вокер, углавном „хероји“ који су бомбама „укинули“ суверенитет Србије над јужном покрајином.
Кад је реч о „америчким херојима косовске независности“ који су се за живота „огребали“ за улице и тргове, шампион је свакако Бил Клинтон, који је имао ту „част“ да себи за живота дигне и споменик у Приштини. Можда највећи губитник у акцији добијања улица са својим именом за живота је Хилари Клинтон, која је остала без улице, али је на само неколико метара од споменика њеног супруга, један бутик назван њеним именом.
Од регионалних „политичких величина“, своју таблу, као „пријатељ независности Косова“, у Приштини је добио рахметли Алија Изетбеговић. Ако се Приштина огрешила о свог пријатеља из Босне не доделивши му улицу, Призрен се искупио тако што је данас један трг назван именом оца Бакира Изетбеговића.
Сарајево без атентата
Ко је учио историју за време самоуправног социјализма, вероватно нема појма ко су личности по којима су назване данашње улице на потезу од Вардара па до Триглава, јер су некадашње народне хероје заменили национални, било они из даље прошлости (углавном квислинзи за време Другог светског рата) или ближе — хероји „домовинских“ ратова.
У акцијама прекрајања историје мењањем имена улица долазимо до бизарности као што је „укидање“ највећих и најзначајнијих симбола градова, па је Сарајево остало без улице Гаврила Принципа, а чак је и мост са његовим именом преименован у Латинску ћуприју.
У Сарајеву је предратна Улица Младе Босне постала „Пут младих муслимана“ и зато не би требало да нас чуди да су без својих улица у главном граду БиХ остали и Никола Тесла (данас Петријакина) и Бранислав Нушић (Тахмишчина), док се некадашњи Парк цара Душана данас зове Атмејдан.
Као и у Призрену, бивши председник БиХ Алија Изетбеговић добио је свој трг у Сарајеву, који се некад звао Трг ослобођења. Да су нове власти у БиХ гадљиве на тековине Народноослободилачке борбе показује и промена имена улица Саве Ковачевића, Веселина Маслеше, Марије Бурсаћ, Титове…
Нови, стари хероји кича
Кад је реч о Хрватској, последњи „отац нације“ Фрањо Туђман као (бивши) комунистички генерал вероватно никад не би добио улицу са својим именом све и да је СССР победио у Хладном рату, али данас, у земљи која је последња ушла у ЕУ, његово име носи аеродром у Загребу, три моста (од којих један у Чапљини, БиХ), шест паркова, седам шеталишта и десет обала.
У 51 хрватском граду тргови носе његово име, а у још 42 постоје улице Фрање Туђмана. Име првог хрватског председника носе и три спомен парка, подигнуто је 50 споменика Фрање Туђмана од којих 19 представља целу фигуру, а остали (од којих је један у Сиднеју, Аустралија) само попрсје, тако да се данас Хрватска диви бившем Титовом генералу као што се некад дивила Брозу.
Кад је реч о споменицима, по њима се прославило Скопље. Споменицима Александру Македонском и његовом оцу Филипу, Македонци су озбиљно наљутили комшије Грке покушајем да присвоје део античке историје. Сами „антички монументи“ са све звучним фонтанама, осим што су оцењени као врхунац кича, симбол су и бесмисленог бацања пара у једној од најсиромашнијих држава Европе.
У Србији, посебно у Београду, транзициона игранка честог промена имена улица, услед чега су се и таксисти губили у граду, решена је тако што су на почетку већине сокака постављене помоћне табле са свим називима улица још од Првог српског устанка.
Уколико Бањалука добије Улицу Виталија Чуркина, биће то новитет у пост-југословенској, транзиционој уличарско-споменичкој култури. За разлику од Приштине у којој су савремени страни политичари добили улице и тргове као заслужни пси рата, Чуркин ће добити улицу као човек који је спречио резолуцију која би довела до нових тензија у држави која још није зацелила ратне ране.
