У наставку разговора с Андрејем Тарасјевом поново се враћамо на знамените Беле Русе, који су живели у Београду. Међу њима је много лекара и научника, а наш саговорник примећује да је мало познато да су управо они основали неке од најважнијих образовних и научних институција у Србији.
— Многе факултете су основали Руси, рецимо један од оснивача Пољопривредног факултета био је Стебут, њега сам познавао, долазио је у цркву, био је наш парохијан. Редовно је долазио и највећи стручњак за црквено право Сергеј Троицки, тенисер Виктор је његов праунук. Предавао је црквено право, али и на Правном факултету у Суботици. Ту је затим Виктор Саљников, Константин Вороњец, они су оснивачи наших факултета и чланови САНУ. А колико је тек било лекара, сећам се, кад се разболео Исидор Папо, инсистирао је да га оперише један од њих, лекар из Русије, иако је већ био у пензији. Ево још једног мало познатог детаља, за вас Србе, али и међу нама, сви смо били Руси, било да смо Руси, Украјинци, Белоруси, нисмо се делили. Максимално смо враћали за оно доброчинство које је учињено Русима у Србији. Ту је и једна наша срамота, моји дедови и родитељи, већина из њихове генерације, није научила српски. Због тога је било и незгодних ситуација због хомонима, истих речи које имају другачије значење. Било је то непоштовање земље у којој си. Сећам се неког старог генерала који је долазио код мог деде, једном је рекао: „Па какви су ови Срби, какав је то народ, па ми смо већ двадесет година овде, а они још не знају руски“.
Међу Белим Русима у Београду, било је и оних без којих Србија данас не би била онаква каква јесте, а било је и оних који су имали светску каријеру. Да ли сте имали срећу да упознате чувеног византолога Георгија Острогорског?
— Георгије Острогорски је светско име, то је несумњиво. Живео је у Београду, али и у Немачкој, Француској, створио је византолошку школу, то често истичем јер многи научници оду, а остане празно место иза њих. Основао је и Византолошки институт који и данас функционише, а свако ко жели да се бави овом науком полази од његове „Историје Византије“. Али морам да поменем још једну личност, он је такође значајан за византологију и старине уопште. То је прота Владимир Мошин, чувени византолог, слависта који је био у неким областима и јачи од Острогорског. Он је задужио српску културу тиме што је направио опис рукописа, не само Хиландара, већ свих светогорских манастира. Пронашао је нови начин датирања рукописа према воденим знацима. Он је крупна, а необично скромна личност. Недавно се навршило тридесет година од његовог упокојења, нико се није сетио тог светог имена, ми смо му одржали помен у Руској цркви. Он је основао археолошко одељење Народне библиотеке, створио школу византологије у Београду, Загребу и у Скопљу. Радио је и на Универзитету у Скопљу, знао је македонски. Побегао је одатле пред Бугарима, кад је бежао, није отишао кући по ствари, већ у свој кабинет и покупио је вредне рукописе. Његова жена се увек смејала при помену на тај догађај. У Загребу је дириговао црквеним хором, живео је једно време у Панчеву. Имао сам част и срећу да га познајем.
У Вашим радовима често се бавите покајањем, као узвишеним људским чином. Да ли о покајању размишљате и када размишљате о Октобарској револуцији?
— Важно је враћање духовним вредностима, а то значи не само цркви, богослужењу, већ и људима који су били забрањени, сетите се, Достојевски је био забрањен у Совјетском Савезу. Тај талас је дошао и био је масован, али сада је полако спласнуо, јењава. Шта је разлог, не знам, али бојим се једног, да нисмо били спремни да новим генерацијама пружимо праву информацију, то богатство, на одређеном нивоу. Неки су се задовољили тиме што су се цркве напуниле, а нису то искористили за уздизање и рађање интересовања за ту некада забрањену и потпуно одсечену област. Ту постоји и доста лажнога, не од народа, већ од оних који желе да искористе и цркву, у својим новим плановима владања. Ту сам јако осетљив. Мислим да имам искуство које ми служи као лакмус да то препознам. Нећу да помињем имена, али има покушаја искоришћавања. Нажалост, коме да се обрате, јер и истакнути чланови цркве у тим земљама које су некада биле антицрквене такође то желе да искористе, наводно у интересу цркве, али да ли је заиста тако? Истовремено, они се мешају у државне ствари. Ја рецимо сматрам да подржавати српске цркве и манастире на Косову и Метохији није државна ствар. Хвала онима који долазе из Русије и подржавају их.
Да ли је у Русији дошло до помирења?
— Не. Није дошло зато што и не може да дође до помирења. Интервјуисали су ме за московску телевизију на тему да је време да се Врангелови остаци врате у Русију. Рекао сам, немојте мене, неће вам се свидети шта ћу рећи. Рекли су, не, ми желимо сва мишљења, а ви сте један од најстаријих живих Београђана, Руса. Рекао сам, не, док год су на Кремљу црвене звезде, а не наши двоглави орлови, док год онај мали жути почива на сред прелепог трга, а крај зидина су сахрањени људи који су окрвавили руском крвљу своје руке… Где бисте сахранили Врангела? Можда у маузолеју где је било место за Стаљина? Не. Ми смо сачували његове посмртне остатке, он је завештао да буде сахрањен у Београду. Бојим се да је рано за помирење. А и како информишемо нашу децу, неће скоро, отров улази на други начин. Треба увек говорити истину, а истина је можда негде на средини.
