Кад је Холандија, као и Немачка и Аустрија пре ње, протеклог викенда забранила високим турским званичницима да присуствују митинзима дијаспоре на њеној територији, како би дали подршку априлском референдуму о председничким овлашћењима, Реџеп Тајип Ердоган назвао је Холанђане и Немце фашистима, позвао међународне организације да Холандији уведу санкције и поручио да се та земља понаша „као банана-република“.
Потом је поручио Холанђанима да ће за протеривање турских министара „платити високу цену“ и да ће их „научити међународној дипломатији“, а премијер Турске Бинали Јилдирим запретио је Холанђанима „најгрубљом могућом одмаздом“.
Турски имигранти су у Ротердаму у недељу организовали протесте које је полиција разбила користећи псе и водене топове, а демонстранти су бацали камење и флаше и јуришали коњима на полицију са штитовима и њихова оклопна возила. Неколико демонстраната је пребијено, а Министарство спољних послова у Анкари је поручило да холандски амбасадор у Турској не мора неко време да се враћа са одсуства.
Холандски премијер Марк Руте потом је изјавио да „запаљиве“ изјаве председника Турске и потези званичника у Анкари не помажу смиривању тензија и деескалацији дипломатског скандала, који као да се све више захуктава.
Жељко Будимир са Факултета политичких наука у Бањалуци каже у разговору за Спутњик да се из најновијих догађаја, али и изјава и холандских и немачких политичара јасно види да је с европским мултикултурализмом готово, као и да је Турска, на неки начин, раскрстила с тиме да жели чланство у Европској унији.
„Европа, а пре свега Немачка и Холандија, према Турској се односи слично као центар према периферији. Турска не жели више да игра улогу европске периферије, она жели да игра главну улогу, и то показује пре свега тиме што је завршила са геополитичком оријентацијом према Европи. Она више нема стратешку спољну политику која је усмерена према чланству у Унији као најважнијем циљу“, каже Будимир.
Тренутни дипломатски сукоб је директна последица све компликованијих политичких односа Анкаре и Запада, каже он за Спутњик, и додаје да је у центру збивања заправо покушај турског председника да редефинише и унутрашњу и спољну политику земље, односно да ослонац нађе у оријентацији према Блиском и Средњем истоку и Централној Азији.
Упитан шта би могле да буду краткорочне, а шта дугорочне последице најновије кризе у односима Турске и Запада, саговорник Спутњика подсећа да Турска има веома јаку карту у рукаву: директну контролу над милионима миграната који желе да се нађу на европској територији.
„Турска је свесна да, иако је ово сукоб у дипломатско-политичкој равни, турска мањина у западноевропским државама може да буде озбиљан политички фактор у времену које долази. Политичке последице свега тога ће бити затегнути односи Анкаре с овим земљама, а у будућности ће се све више компликовати зато што Турска не жели да буде на глобалној периферији, ван главних европских и светских догађаја. Државе ЕУ ће морати да редефинишу свој однос према Анкари, јер иако је Турска веран партнер Запада, она у сваком случају није доживљена као равноправан партнер“.
Алексеј Образцов са Високе школе економије и Центра за источне и афричке студије сматра да би заоштравање европско-турских односа могло да буде индиректно везано са нормализацијом односа између Москве и Анкаре. Он подсећа да су Холандија, Немачка и Француска пред изборима, а да владајуће странке у тим земљама имају веома чврст и негативан став према Русији. Образцов напомиње да они сада губе на популарност и покушавају да добију поене тако што заоштравају односе и са Турском.
„На тај начин Европа губи углед демократске заједнице, али и заборавља да зависи од Турске када је реч о избегличком таласу. Ови веома непромишљени потези западних политичара још једном доказују да су Турци у савременој Европи грађани другог реда и да ЕУ доследно крши правила и норме понашања које је сама својевремено увела. После обарања руског авиона руско-турски односи никад неће бити као пре, али се они ипак постепено побољшавају. Русија и Турска су потребне једна другој, оне међусобно зависе па су заинтересоване за што интензивнију сарадњу, и то се дефинитивно не свиђа европским лидерима, јер су навикли да проглашавају једну земљу за "жртвеног јарца" и да је нападају у складу са принципом "сви против једног". Јачање руско-турских односа онемогућава такво понашање и разбија мит о свемогућој ЕУ, било да је реч о економији или о пропаганди", поручује Образцов.
На питање Спутњика шта је уопште био повод да европске земље забране присуство турских политичара на скуповима исељеника, Жељко Будимир каже да је то питање, у суштини, веома комплексно.
„Европа се заиста не слаже с Ердогановим уставним реформама, које ће дефинитивно главне инструменте власти у Турској да ставе у руке једног човека — председника државе. Међутим, у суштини је проблем дубљи — Турска заправо сада жели да буде земља која се пита за све, а Европа не жели да пристане на ту њену улогу. Поред тога, Европа нема једну, заједничку спољну политику, она остаје на нивоу земаља-чланица, и сад имате једно, да се тако изразим, цивилизацијско реаговање земаља које се осећају као да су угрожене од турске, муслиманске мањине, која у њима почиње да игра све значајнију улогу“, каже Жељко Будимир за Спутњик.
Иначе, окупљање у знак подршке турској влади и против протеривања турске министарке из Холандије јуче је организовано и испред амбасаде у Сарајеву, а учесници су махом били турски држављани који живе у БиХ.
Министар финансија Немачке Волфганг Шојбле поручио је Анкари да се „врати разуму“, јер ће у супротном бити тешко наставити слање економске помоћи, а једна од владајућих странака у Немачкој, Хришћанско-социјална унија, затражила је повлачење немачких војника из војних база у Турској.
И премијер Данске Ларс Локе Расмусен предложио је турском колеги Биналију Јилдириму одлагање посете планиране овог месеца, због дипломатског спора са Холандијом.
С друге стране, генерални секретар француске префектуре Мец, Ален Картон, изјавио је да је шефу турске дипломатије Мевлуту Чавушоглуу дозвољено обраћање на митингу у граду Мецу, на истоку земље, јер су власти оцениле да тај догађај није представљао претњу по јавни ред и мир.
