Тачијево „не“ НАТО-у, ЕУ и Америци да сачека на формирање војске и усвајање резолуције о прекиду преговора са Београдом док Рамуш Харадинај не буде ослобођен оптужби, као и отворен позиви Албанцима у Македонији да остану доследни у захтевима за формирање Владе те државе, звучи као да се Приштина осилила.
Десетог марта (у петак) навршило се пуних десет година од када је Марти Ахтисари, специјални изасланик Уједињених нација, ставио тачку на такозване бечке преговоре Приштине и Београда. Његов план за решење кризе, који Савет безбедности УН није прихватио, постао је темељ на којем је Косово фебруара 2008. године прогласило независност.
Пет година касније и потписивање Бриселског споразума 2013. био је такозвани други покушај да се нађе компромис између Београда и Приштине. Међутим, ни Европска Унија, као ни УН пре десет година, није много постигла у настојањима да Приштину натера да пристане на било какав компромис. Веровало се, додуше не без разлога, да „моћ“ Приштини дају Америка и НАТО, јер и „независно Косово“ јесте њихово чедо, тачније, експеримент у којем је Америка опробала начин стварања нових држава, а НАТО стварање војне базе од једне „државе“. И чинило се да њихов пројекат иде добро, све до пре неки дан.
Збуњеност, без мало зачуђеност, наступила је када је председник Косова подвукао црту и замерио НАТО-у, Америци и ЕУ због мешања у, како је рекао, „унутрашње ствари“ суверене државе.
Дакле, кад је Косово постало „суверена држава“? И ко као такву може да је контролише, ако не они који су је и створили? Ко даје ветра у леђа косовским Албанцима данас?
Повластице које су Албанци са Косова имали током 20 година тетошења од стране Америке, Албанци у региону су савим добро искористили. Најсвежији пример је Македонија, где је у току буквално настајање треће албанске државе на Балкану. За двадесет и више година, Албанци су толико ојачали да су не само бројчано него и оружано постали претња по Балкан. Матична држава Албанија, одакле над Албанцима у региону из сенке суверено влада Еди Рама, није Албанија које се ми сећамо. Економски оснажена, чланица најјаче војне алијансе на свету, врло добро управља концима када је реч о постизању циљева зацртаних ко зна када. Природна Албанија, пригоднији назив од Велике Албаније, фактички је већ оформљена.
Кураж коју је Тачи показао својим „не“ савим сигурно стигло је уз благослов из Тиране.
Данашња Албанија није држава коју нико у свету не зна. Она је земља у коју се економски мигранти враћају. Њен главни град има 800.000 становника. Повратници долазе у домовину у којој је ситуација и у политичком, и у друштвеном смислу стабилна. Њена економија бележи раст, док западне зеље стагнирају. Европски произвођачи се масовно селе тамо. Људи улажу у Албанију, јер нуди пословне могућности које рецимо не нуди једна Италија. Можда због тога око 400 италијанских предузећа послује у Раминој Албанији и упошљава 120.000 људи.
Према извештају о транзицији Европске банке за обнову и развој из 2016. године од 11 земаља овог региона седам је годину завршило са привредним растом. Регион предводи Румунија, а изнад просека је били и Албанија са 3,3 одсто. Док је војна моћ Албаније на почетку деведесетих година прошлог века била занемарљива, данас је то армија обучена по НАТО стандардима са модерном опремом, а позамашан арсенал је добила кроз донације западних сила.
Године 2001. Албанија покреће десетогодишњи програм модернизације и обнове оружаних снага према којем оружане снаге имају 14.500 војника у активном саставу, укључујући 2.000 цивила обучених по НАТО стандарду. Та реформа је укључила и уништавање великих количина застарелог оружја, муниције и опреме, укључујући борбене авионе, хеликоптере, бојне бродове, тенкове, артиљерију и стрељиво. Број потенцијалних регрута износи 1.571.050. Дакле, ако се неко пита зашто је Тачију мишљење Запада постало мање битно, нега ослушне шапате из Тиране.
