Пет океана, пет „плавих џинова“, поред симбола пространости, безусловне снаге природе, било је одувек поприште сукоба интереса великих сила. Тој групи великана ускоро би могло да се придружи Јужно кинеско море, које по величини не може да парира својој крупнијој „браћи“, али, по копљима великих сила која се већ увелико ломе на том простору, свакако ће представљати светског геополитичког горостаса.
Смештено је између два плава „гиганта“ који представљају две никад помирене цивилизације — са једне стране Индијског, а са друге Тихог океана. И баш на том месту, можда и симболично, преплићу се непомирљиве струје Истока и Запада. Између два океана формиран јe полигон за обрачун старих цивилизација са новим интересима у светској геополитичкој арени.
Јужно кинеско море представља главни пловни правац снабдевања дела Азије у коме живи преко милијарду људи. Годишња вредност робе која прокрстари тим путем износи преко 5 билиона долара, што га чини једним од најпрометнијих светских водених токова.
Такође, истраживања су показала да, сем рибе, потенцијал тог мора представљају и богата налазишта нафте и земног гаса. Управо зато, због преузимања постојећих гребена и острва, настао је и територијални спор између околних земаља. Кинеска војска и морнарица већ дуги низ година праве вештачка, а трансформишу и постојећа острва у војне базе.
Војска САД је тек у другом Обамином мандату заузела чврст став према политици НР Кине и осудила њене територијалне претензије. Тренутно, најзначајнији континуитет у вођењу политике између Доналда Трампа и старе администрације Баракa Обаме изгледа да ће бити такозвана пацифичка политика „одложене конфронтације“ са НР Кином. Бивша поставка Беле куће започела је процес дипломатске офанзиве придобијања на своју страну земаља које имају интерес у Јужном кинеском мору. Уз традиционалне америчке пријатеље Јапан и Јужну Кореју, Обама је успео да оствари значајне успехе у зближавању са Вијетнамом, Лаосом и Мјанмаром.
Стари курс наставио је Доналд Трамп, чини се на још жустрији начин него што је претходна администрација то чинила. И пре него што је постао председник, обећавао је чвршћи став према интензивном економском и војном јачању кинеског утицаја, како у Азији тако и у свету. Још од кинеске заплене подводног дрона америчке војске, затим игнорисањем политике „једне Кине“ и телефонског разговора Трампа и председнице Тајвана, који је Кина протумачила као отворену провокацију у децембру прошле године, дошло је и до претећих изјава са обе стране.
Изјава државног секретара Рекса Тилерсона да Кини треба онемогућити приступ вештачким острвима и одговор команданта кинеске ратне морнарице да би у том случају Кина била приморана да употреби војну силу ради заштите своје територије, покренули су варнице на самом почетку Трамповог мандата.
Међутим, након свих размирица, у фебруару је уследио телефонски разговор Трампа и Си Ђинпинга, који је описан као изузетно куртоазан и помирљив, где се Трамп сагласио са политиком „једне Кине“.
Привремено спуштање лопте на релацији Пекинг—Вашингтон вероватно не значи и крај варницама око Јужног кинеског мора. Наиме, Трамп је већ суочен са довољно проблема у сопственој држави — од оптужби да његова администрација тајно сарађује са Русијом, преко масовних протеста због одлуке о забрани уласка грађана шест већински муслиманских земаља, па све до досад незапамћених напада америчких медија на интегритет и компетентност 45. америчког председника. Са таквим стањем код куће, он ће се вероватно прво посветити „чишћењу сопственог дворишта“ да би тек онда могао да повлачи значајније потезе везане за јагму око стратешки важног мора укљештеног између два океана.
Значајан фактор у територијалним споровима око Јужног кинеског мора представљају и Филипини и њихов председник Родриго Дутерте. Наиме, Дутерте, откад је постао председник 2016. године, привлачи пажњу својим изјавама и деловањем како на унутрашњем тако и на спољном плану. Наглим заокретом, Дутерте се истргао из америчког „загрљаја“ и изјавио да будућност своје земље види у савезу са Кином и Русијом. Манила, главни град Филипина, уз Хонгконг је највећа лука у Јужном кинеском мору, и од значаја ће бити Дутертеово опредељење на чију ће страну стати у наредном периоду.
Ништа мање важан играч у азијско-пацифичкој регији није ни Северна Кореја.
Константним претњама и тестирањем свог нуклеарног арсенала, Северна Кореја изазива повећано америчко присуство и убрзано наоружавање Јужне Кореје и Јапана. Кини свакако не одговарају све учесталије провокације из Пјонгјанга, и вероватно ће покушати да обузда Ким Џонг Уна у даљем ширењу напетости у већ довољно нарушеним војнополитичким односима у азијско-пацифичкој регији.
Даље компликације се настављају управо одговором САД Пјонгјангу, а уједно и Пекингу: напредне противракетне системе ТХААД које САД постављају у Јужној Кореји Кина доживљава као оружје распоређено да би се контролисао њен ракетни потенцијал. Непосредно пре овог догађаја, Кина је распоредила у својој најсевернијој провинцији Хеилођијанг пројектиле „донгфенг 41“ домета 14.000 километара којима је Америка у домету.
Тихи хладни рат у бурним Азијским водама само ће бити поспешен повећањем буџета САД који планирају да издвоје додатних 55 милијарди долара. Тај новац неће бити трошен на нове, иновативне пројекте већ ће, по речима Џејмса Матиса, шефа Пeнтагона, бити усмерен ка ремонту постојећих борбених авиона и хеликоптера за које се утврдило да у значајном броју нису у летном стању и да су запуштени јер су америчка окосница последњих година били дронови.
Тензије у азијско-пацифичкој регији ће наставити да расту. Ако имамо у виду економске прогнозе раста азијских земаља тог региона, Јужно кинеско море ће сигурно бити поприште даљих војних и економских надмудривања. Буре које ће бити изазване у том крају света имаће утицај на све земаљске меридијане, и зато треба пажљиво ослушкивати вибрације и струјања вода у том мини-рингу светских тешкаша.
