Руски председник Владимир Путин одликовао је Наину Јељцин Орденом Свете Великомученице Јекатерине за њен хуманитарни рад, а описао ју је као „тактичну, скромну, великодушну и достојанствену особу“.
Он је рекао да је Наина за више од 50 година са Борисом Јељцином прошла кроз сва искушења, кроз све тешкоће, успоне и падове, да му је пружала сигурност и обезбеђивала „подршку породице“.
Руска јавност је на њу гледала са симпатијама, чак су је и Јељцинови противници и критичари уважавали и поштовали и никада није била предмет вицева и исмејавања. Практично су је сматрали „идеалном женом лидера земље“.
Стаљин је двапут остајао удовац, супруге Никите Хрушчова и Леонида Брежњева нису остављале јак утисак на совјетске људе, а Раиса Горбачева је иритирала народ, који је сматрао да се превише меша у државне послове. Замерали су јој велики утицај на мужевљеву политику и склоност ка луксузу у време када је земља тонула. Томе је доприносио и сам Михаил Горбачов, који је супругу водио свуда са собом, чак и држао битне састанке у њеном присуству.
Наина Јељцин је била њена сушта супротност. Живела је повучено, није се мешала у политику, није волела изласке у јавност, сликање пред ТВ камерама.
На јавним догађајима се појављивала само онда када протокол то налаже. Остављала је утисак скромне, достојанствене, разборите и мудре жене. У руској јавности је доживљавана више као „обична жена“, него као прва дама.
Борис Јељцин је волео да пије и да „прави несташлуке“, а Наина га је смиривала. Она је била његов глас разума, подршка и ослонац. Умела је да се носи са његовим тешким карактером.
Када је Јељцин постао председник, они су били заједно већ више од 30 година. Венчали су се одмах по завршетку факултета, иако је њена породица била против тог брака. Родитељи су наводно хтели да се уда за Јурија Гагарина, њеног земљака из Оренбурга и будућег космонаута. Причало се да је Гагарин у њу био лудо заљубљен. Она је то годинама касније негирала, тврдећи да се чак нису ни познавали, а да је „све то плод нечије маште“.
Рођена је у јужноуралском селу Титовки, у Оренбуршкој области, као Анастасија Јосифовна Гирина, а од миља су је звали Наја. Име је и званично у документима променила у 25. години живота.
Дипломирани је грађевински инжењер, а за првог председника Русије у постсовјетској ери удала се 1956. године. Више од 25 година је радила у струци у разним градовима Свердловске области.
Њен живот се променио готово преко ноћи, заједно са распадом Совјетског Савеза и избором њеног мужа за председника нове Русије. Напустила је посао и свој живот је посветила породици. Била је увек уз свог мужа, родила му је две ћерке и са њим је преживљавала све успоне и падове, све тешкоће и радости. Док су га други осуђивали, нападали и критиковали, она га је бранила и о њему увек причала са пуно љубави.
Сама је увек говорила да себе не сматра првом дамом, већ супругом, мајком, баком.
„Породица је за мене светиња. Ја могу да жртвујем све — и сан, и здравље ради деце, унука, мужа и њиховог задовољства“, говорила је.
Била је пожртвована и према породици, али и према друштву. Прикупљала је новац за болнице и сиротишта, али тиме се никада није јавно хвалисала. Добар део своје књиге „Председнички маратон“ Јељцин је посветио супрузи.
„Када Наина иде у Дом за незбринуту децу или у дечију болницу, никада о томе не говори. Она искрено сматра да су милосрђе и добра дела приватна ствар“, писао је Јељцин.
Иако је често путовала са супругом, у државне послове се никада није мешала. Кажу да се Јељцин само једном са њом саветовао и то када је хтео да се кандидује за други мандат. Наина је била против тога, али је он ипак урадио по свом.
Она је тада и први пут активно учествовала у мужевљевој председничкој кампањи, сусретала се са гласачима, организовала вечере и давала бројне интервјуе за медије. Било је то 1996. године.
По њеном признању, у породици Јељцина је још од свердловских дана важило правило: „У кући се не разговора о послу и политици“.
Волела је да кува за породицу и обавља све послове у домаћинству, а кажу и да је лично надгледала кремаљске куваре када су долазили високи гости из иностранства.
Правила је сва домаћа јела, развијала је тесто за пељмене (сибирске равиоле) и сушила је кајсије на прозору даче. Често ју је и Јељцин критиковао што много времена проводи у кухињи, али специјалитети су стекли славу широм земље. У Јекатеринбургу је пре две године чак отворен и ресторан где служе јела по њеним рецептима.
Она је увек сматрала да мужевљева висока позиција жени „не даје никаква права, већ само обавезе“.
Водила је рачуна о томе да земљу достојанствено представи у свету. За разлику од многих првих дама, није марила за моду и није имала стилисте, али је увек била елегантна. Каже да и данас носи исте те комплете, само их мало прекраја.
Одржавала је контакте са првим дамама и супругама политичара, а посебно је друговала са супругом Жака Ширака. Хилари Клинтон у својој књизи „Жива историја“ чак топло спомиње „искрени осећај за хумор“ Наине Јељцин.
Данас се Наина са сетом сећа како је 1991. испраћала супруга Бориса на посао у панцирном прслуку и како је од среће плакала 1999. године када је сазнала за његову оставку.
Данас „прва удовица Русије“, како је медији понекад називају, живи са сећањем на свог супруга, посвећена деци, унуцима, праунуцима, пријатељима… Сваке године уручује стипендије најбољим студентима Уралског федералног универзитета. Држи кулинарске радионице, где спрема омиљена јела првог руског председника. Задржала је традицију да недељом окупља породицу за великом трпезом.
Иако је загазила у 86. годину, води активан живот — виђа се са пријатељима, одлази у позоришта и на друге културне догађаје, редовно прати спорт. У младости се бавила атлетиком, са супругом је виђана како навија на тениским мечевима и другим спортским догађајима, а у последњих шест година двапут недељно тренира јогу. То јој, каже, помаже да остане у форми, витална и здрава.
После смрти супруга, постала је члан Надзорног одбора Председничког центра Бориса Јељцина и активно се укључила у организацију догађаја који се приређују у знак сећања на првог председника Русије.
