Обрачун Турске и Холандије могао би да утиче не само на унутрашњу политичку ситуацију у ове две земље, наводи „Форбс“. Лист пише да су турске власти намерно организовале међународни скандал да би помогле Герту Вилдерсу да победи на изборима у Холандији. Међутим, то му није помогло.
Аутор чланка подсећа да су пет дана пре парламентарних избора у Холандији власти ове земље одбиле да пусте турског министра спољних послова Мевлута Чавушоглуа, који је планирао да предводи митинг Турака у Ротердаму, планиран да се временски поклопи са предстојећим референдумом о Уставу у Турској.
Као одговор на одбијање, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган назвао је представнике холандске власти „нацистима“ и оптужио их је за масакр у Сребреници. Затим је у Холандију илегално ушла турска министарка за породицу, која је притворена и спроведена до границе са Немачком. Турска је затворила своју Амбасаду у Холандији и затражила од амбасадора те земље да напусти територију Турске.
„Форбс“ сматра да су ове догађаје од самог почетка припремале турске власти. Холандија је дала дозволу за одржавање митинга и улазак Чавушоглуа, али након избора. То је било потпуно очекивана одлука, јер ниједна земља неће дозволити другој земљи да уочи избора одржава митинге на својој територији.
То је требало да знају турски званичници, наводи лист. Међутим, они су одбили предлог Холандије и подигли су прашину. Турски конзулат је преко друштвених мрежа позвао људе да изађу на улице и започну протесте. Та ситуација је, несумњиво, ишла на руку не само Ердогану, већ и Герту Вилдерсу, који се противи имигрантима. И турска страна је требало да зна да на тај начин помаже Вилдерсу, уверен је аутор.
Међутим, „Форбс“ истиче да су последице, које су ови догађаји могли да повуку за собом, могле да буду корисне не само за Ердогана и Вилдерса. Да је захваљујући овој ситуацији Вилдерс успео да победи на изборима, стабилност и јединство Европе би били уздрмани. А заједно са њима и противљење потезима Владимира Путина, „кума“ националистичких и популистичких партија у Европи које се противе Ангели Меркел која тренутно има централну улогу у европској политици.
Ердоган је покушао да нанесе удар Европи. Заједно са тим његов однос са Путином постаје све ближи, пише часопис. Ове недеље он је посетио Москву, где је, према руским и турским медијима, разговарао са руским председником о испоруци С-400 Турској. Уколико тај договор буде испуњен, то ће бити догађај без преседана у историји НАТО-а. Осим тога, то може да значи крај чланства Турске у Пакту.
Осим тога, од кога Ердоган намерава да се брани помоћу тих система, пита се аутор. Мало је вероватно од Русије или њених савезника Сирије и Ирана. Остаје само једна варијанта: САД и Европа које турски лидер, можда, сматра претњом по сопствени режим.
„Укратко, сведоци смо распада НАТО-а који се дешава због махинација Путина“, истиче „Форбс“.
Лист пише да Путин тренутно ствара „алтернативни светски систем псеудо-демократских ауторитарних владара који користе популизам и национализам“. Путин им помаже да игноришу демократске стандарде, а они у замену за то подржавају његову хегемонију. И то често раде на уштрб добробити својих грађана.
Да је Ердоганов циљ било повећање сопствених шанси на референдуму, турски лидер је могао да изабере било који тренутак за распиривање антиевропске реторике, пише аутор чланка. Међутим, с обзиром да је намерно изабрао период избора у Холандији, он је очигледно покушао да се умеша и у унутрашње ствари Холандије и, као последица тога, утиче на политичку будућност Европе.
„Сви смо очекивали да ће се Русија умешати у изборе у земљама Европске уније помоћу сајбер напада, лажних вести и дезинформативне кампање. И она је извела напад, али са потпуно неочекиване и незаштићене стране помоћу Ердогана као посредника“, закључује „Форбс“.
