Тензије у Босни и Херцеговини између Срба и Бошњака више су него напете, а додатне варнице могле би да полете и између Бошњака и Хрвата. Уколико би Колинда Грабар Китаровић, хрватска председница, са речи прешла на дела и од међународне заједнице затражила надоградњу Дејтонског споразума уставним променама у корист Хрвата, „босански лонац“ могао би да покипи. Јер тешко да би то, како прва дама Хрватске тврди, довело до смиривању тензија у овој држави.
Да ли је „надоградња“ у ствари нова реч за промену или „распакивање“ Дејтонског споразума и има ли Хрватска, као један од потписника Дејтона, довољно снаге да га отвори? Шта би у том случају било са Босном?
Политиколог из Сарајева Пејо Гашпаревић подсећа да захтеви за надоградњом Дејтонског споразума нису никаква новост, али каже да је нови контекст, и нови начин на који се сада та тема кандидује.
„Хрватска је у међувремену постала чланица Европске уније и НАТО-а, и њени захтеви за надоградњу ’Дејтона‘ сигурно су добили те нове евроатлантске капацитете. Сигурно је и да глас службеног Загреба у таквим захтевима има додату тежину и да ће са већом пажњом и радозналошћу, па и уважавањем, ослушкивати у круговима међународне заједнице која одлучује о Босни и Херцеговини и о Балкану уопште“, каже наш саговорник.
Садашњи „Дејтон“, напомиње Гашпаревић, не нуди исту институцијалну правност Хрвата у БиХ, а по многим мишљењима, недостатак равноправности један је од кључних извора нестабилности у тој држави.
„Надоградњом ’Дејтона‘ и уставним променама у корист хрватског народа у БиХ ситуација би могла да се стабилизује, а допринело би и хармонизацији односа, и међунационалних и међуверских. Дакле, чини ми се да прича о надоградњи Дејтонског споразума има свог смисла и, рекао бих, и перспективе, јер је изречена у врло осетљивом геополитичком моменту, када се види да с једне стране Турска има своје политичко-дипломатске, па и геополитичке амбиције и према Балкану. Успостава институцијалне равноправности била би на неки начин и одговор западних структура према БиХ. Исто тако морамо да приметимо да и у Србији и Републици Српској постоје симпатије према Русији, а и она, по мени, има своје геополитичке амбиције према Балкану, тако да ће се, што се тиче ’Дејтона‘, ствари решавати на релацији и тих великих сила“, каже он.
Гашпаровић каже да му се чини да Хрватска управо, кандидујући ову тему, жели да чује и види шта велики мисле о томе.
Он каже да се трећи, хрватски ентитет у надоградњи ’Дејтона‘ нити спомиње нити не спомиње, већ се инсистира на томе да Хрвати добију иста институцијална права као и други.
„Прави аутор ’Дејтона‘ су Американци и сигурно је да се ништа што се тиче Дејтона неће дешавати мимо њих. Ми смо премали да бисмо о томе одлучивали“, каже Гашпаревић, подсећајући да се Трампова администрација још није огласила о питању политике на Балкану. Може бити да су ова разна заговарања о доградњи „Дејтона“, нека врста теста која су сигнализирана из Америчких кругова да се види како ће се реаговати на такве предлоге. Чини ми се да садашња америчка администрација, коју не бих поистовећивао само са Трампом, на нов начин проучава ситуацију на Балкану“, каже он.
Сарајевски професор Фикрет Чаушић слаже се да је основни принцип „Дејтона“ срочен на интересима великих сила, односно Запада и Истока, као и да у БиХ морају бити поштовани интереси сва три народа. Али…
„Ако буде било каквих промена, оне морају да иду у правцу да поштују право сва три конститутивна народа. Дакле, било какво договарање на штету једне стране против друге, две или друге две против треће, нису добродошле комбинације за Босну и Херцеговину“, каже он.
Александар Попов, координатор Центра за регионализам не мисли да би „распакивање“ Дејтона у овом тренутку било далеко од тога да смири узаврелу Босну. Он сматра да је промена Дејтона имала смисла у неком прошлом времену, али да је данас касно за то, као и да сада свако дирање у „Дејтон“ не би смањило напетост у Босни, већ би је повећало.
Он каже да Дејтон није савршен документ, и да јесте донео мир, али је од Босне направио Франкештајн-државу. Мисли да су шансе за решење БиХ пропуштене и не види које би то ново решење могло да донесе добробити БиХ. С друге стране, он сумња да Хрватска без подршке Америке и ЕУ није довољно снажна да сама покрене питање било каквих промена у БиХ.
„Дошли смо до ситуације кад је БиХ ближа растакању него консолидацији редова. Сада је већ почело да се подразумева да су ентитети главни и ако би се сада Дејтон распаковао, он би отворио многа питања, па и питање опстанка БиХ као такве. Можда би се могао створити трећи ентитет, али би то водило у сасвим другачију БиХ, у лабаву конфедерацију, што би „закуцало“ садашње стање, где би заправо ми имали три ентитета и сваки би за себе био доминантан“, каже он.
Попов сматра да је сада ово опасна прича, посебно што је у последње време било више прича о Балкану које су пуштане као „пробни балони“.
„Територијалне претумбације нису могуће без рата. Друго, и ако би се у БиХ дошло до трећег ентитета, те територије не би биле етнички чисте, што би био додатни разлога да се тежи потпуно чистим етничким територијама“, каже он.
Фрањо Туђман, „отац“ хрватске нације још је 1991. године ковао планове како да део Босне у коме живе Хрвати припоји матици Хрватској. Двадесет шест година касније, Туђманови планови могли би да се остваре, ако би Хрватска успела да „одмрзне“ „Дејтон“ на крилима права Хрвата у БиХ.
