Говорило се да је Аљаска дата за дугове, поклоњена, уступљена у најам. Причало се и да су је Американци на превару узели од Руса. Говорило се и да је Аљаску продала Катарина Велика, а да је за добијени новац куповала балске хаљине.
Упркос распрострањеним легендама, Аљаска је продата 1867. године за време цара Александра Другог, а погодба је била поштена и обе стране су имале добре разлоге да је склопе. Одлука о продаји није била исхитрена, о томе се преговарало годинама.
Руски цар имао је тада разлога да одликује свога представника у Вашингтону верујући како је Американцима „подвалио“ огромно дивље пространство (величине два Тексаса) на којем нема ничега осим снега и леда. Осим тога, разлог за продају су биле и финансијске тешкоће у Русији и страх да би друге светске силе могле да преузму контролу над територијом.
Руски цар је по том питању имао и своје истомишљенике. Било је и оних који су предвидели експанзију САД и мислили су да ће продаја Аљаске допринети јачању партнерских односа са Америком. Осим тога, сматрало се и да би Русија требало своје напоре да фокусира на јачање позиције у Азији. Још један аргумент који је ишао у прилог продаје Аљаске био је тај да ће Русији временом бити све теже да штити своје удаљене територије.
„Продаја Аљаске била је практично неизбежна“, у изјави за Спутњик истиче историчар и водећи научни сарадник Института опште историје Руске академије наука Александар Петров.
„Главна идеја је припадала великом кнезу Константину Николајевичу, а суштина се сводила на три тезе. Прво, ми морамо да посветимо више пажње развоју Амура и Далеког истока. Друго, Руско-америчка компанија је непрофитабилна и требало би је елиминисати. И на крају, Аљаску ћемо ионако изгубити, јер је под јаким утицајем САД, које су у развоју, и пре или касније ће те територије освојити. То су те три тезе, а било је и других аргумената. У принципу, ако се пажљиво анализира закључује се да је руску Аљаску теоретски било могуће задржати, али за то је била неопходна воља државе“.
Међутим, у том тренутку држава је имала друге бриге — Кримски рат само што се завршио, а новац је био потребан за обнављање флоте и војске, али и за бројне друге планиране реформе.
Постоји и мишљење да је Аљаска дата у бесцење. За 1,5 милиона квадратних километара земље Американци су платили само 7,2 милиона долара, тј. мање од 5 центи по хектару. Међутим, Америка је нудила и знатно мањи износ од тога — само 5 милиона долара, али је руска страна успела да истргује и извуче још пар милиона.
Међутим, многи у Русији су сматрали, а и даље сматрају, да је продаја Аљаске огромна грешка и кратковида одлука. Могуће је да су томе допринеле и приче о томе да није продата, већ да је дата у најам, а да је Американци просто нису вратили. Неки иду још даље и верују да је совјетски лидер Никита Хрушчов поклонио земљу Америци.
Све до 1959. године Аљаска чак није ни била званично америчка држава, наводно због „економске заосталости“. Прави разлог је, како су неки веровали, у томе што су Американци чекали да истекне период од 90 година, за који многи тврде да је био део уговора из 1867. године, према којем Аљаска није продата, већ само „изнајмљена“. Ипак, Хрушчов је 1957. године потврдио право САД на Аљаску.
Тек две године касније Аљаска је постала 49. држава САД, пошто је председник Двајт Ајзенхауер потписао право на власништво и извршење промене броја звездица на америчкој застави.
Око те трговине увек је било много гласина, каже Петров.
„Тај споразум о продаји Аљаске може се тумачити на више начина, а познато је да је уговор био на енглеском и француском језику. Осим тога, постојали су тзв. тајни протоколи и трансакција се одвијала у тајности. Чак и сама Руско-америчка компанија, која је управљала територијом, није била упозната са тим. Све је довело до много гласина и нагађања“, додао је стручњак.
Још једно питање које до данас изазива полемике у руској јавности јесте на шта је потрошен новац од продаје Аљаске? По историјским подацима, новац је отишао на изградњу железничких пруга у Русији и куповину парне локомотиве од Немачке.
Међутим, куповина Аљаске је изазвала и бурна негодовања у Америци. Земља се још није била опоравила од грађанског рата између Севера и Југа, а новац се „баца“ на „залеђену земљу“.
„Шта ће Америци та ’шкриња са ледом‘ и 50.000 дивљих Ескима који за доручак пију рибље уље?“, протестовала је штампа у САД, а против куповине су били и Сенат и Конгрес. Па ипак, 30. марта 1867. године у Вашингтону је потписан споразум о продаји пола милиона хектара руске територије САД, а сва негодовања су утихнула када су на тој земљи Американци пронашли злато.
Новине су писале о груменима злата величине кокошијег јајета, којих има на целој Аљасци. За само неколико дана Северну Америку је захватила „златна грозница“. Реке људи су у нади да ће се обогатити хрлили на најсевернију територију САД. Свет тако нешто није видео.
За нешто више од века од момента проналаска злата, на Аљасци је ископано скоро хиљаду тона тог племенитог метала. Његова вредност је чак 90 пута већа од суме коју су Американци платили Русима за ту територију, не рачунајући друга налазишта, природне ресурсе, шуме и, наравно, нафту. Тада су Аљаску прозвали — „Северни Елдорадо“.
Прва нафтна налазишта пронађена су почетком седамдесетих година прошлог века. Налазиште „Норт Соул“ амерички медији назвали су „највећим открићем у историји Северне Америке“. Данас четвртину укупне нафте и гаса, произведених у САД, даје Аљаска. Природне резерве те земље и арктичког епиконтиненталног појаса процењују се на најмање пола трилиона долара.
„Ради се о томе да су Американци у почетку на то гледали као на куповину ’ледене кутије‘, али већ после 10-20 година испоставило се да је ова земља богата природним ресурсима, на пример рибом, а сада лове и крабе. Укратко, испоставило се да је та земља прави рудник злата, буквално и фигуративно. Сада се тамо налазе доказане резерве нафте, што говори о томе да ће се Аљаска и даље динамично развијати. Проблем остаје у томе што је то огромна територија, а људских ресурса је мало. Али, генерално гледано, Американцима се та куповина посрећила“, закључио је Петров.
Наставиће се…
