Самарџић сматра да, имајући у виду промене у ЕУ, Србија треба да предложи Бриселу други модус комуникације и сарадње. „Не кажем да нема никакве користи од ЕУ, али можете да израчунате да ли имате више штете него користи. Не морате да затварате врата, то би био хазард, али ЕУ није у форми као пре 10-20 година да форсира проширење, и то и каже“, наводи професор Самарџић у емисији „Спутњик интервју“.
Како истиче, ако нема нашег чланства, онда морамо мењати ССП, јер је он прављен тако да нас доведе до чланства. „И то знају и људи који унутар Владе раде на томе. Али ту нема куражи. Као да је неко 1986-87. рекао да ће политички плурализам и тржишна привреда извући Југославију. Не, сви су били пијано везани за самоуправљање, не само власт него и цела инерција — директори предузећа, тзв. културна елита, па све до последњег радника“, пореди наш саговорник и додаје да је структурно гледано еврофанатизам исти начин размишљања: идете до краја са једним пропалим концептом, догматски сте везани за нешто што не даје никакве резултате.
Самарџић је, иначе, ових дана свој Државотворни покрет припојио Демократској странци Србије. Подсећа да је 2014. иступио из ДСС после ванредне скупштине октобра те године када је, како каже, дошло до фалсификата и изборне манипулације. Сада је одлучио да се врати, након што је странка променила руководство и на њено чело дошао Милош Јовановић, „млади човек пун знања, енергије и патриотског набоја, националне и демократске оријентације“.
Самарџић је такође подржао председничког кандидата ДСС Александра Поповића. Истиче да Поповић аргументовано говори оно што други не говоре, а то је да Србија мора да се врати својој државној суштини. Према његовим речима, то се односи на нека од кључних питања као што је КиМ, али и на питање односа према ЕУ, с обзиром на то да је она практично признала Косово.
„Иако пет чланица то није учинило, институције ЕУ раде као да је Косово независно“, сматра Самарџић, напомињући да је „ЕУ структура која је у тешкој кризи, у фази растакања, а с друге стране води према нама готово империјалну политику“.
Самарџић, који је својевремено био министар за КиМ, оцењује да су владе од 2008. до данас одлучиле да „играју западну игру у вези са Косовом“ и биле спремне да сарађују са Бриселом, Вашингтоном, Берлином „с једне стране да би их одобровољили, што је било утопијски, а с друге да би имали њихову подршку у унутрашњим релацијама“.
Односи са Приштином су, како каже, сада добри, али на штету Србије: стално нудимо неке предлоге а резултати су негативни. Србија је предала многе надлежности а заузврат ништа није добила, каже Самарџић и додаје: „Највећи штих у тој игри је била ЗСО. То је кренуло 2013. и до данас се нисмо мрднули са мртве тачке“. „Ако је влади било важно да добије ЗСО, могли су неким чврстим ставом, бојкотом неке рунде разговора да услове своје присуство тим разговорима остваривањем оног што је договорено“, предлаже Самарџић.
На питање шта би ДСС радила, признаје да не зна јер је, како оцењује, Србија данас на корак од признања Косова.
„Сада када су толико онога што смо ми имали у рукама дали будзашто — власт у четири општине, утицај на правосуђе и полицију, добру дистрибуцију социјалне и пензијске помоћи, чврсту везу образовних и здравствених установа са српским министарствима… То је све предато. И кад ме неко пита шта би ДСС урадила, ја не знам да одговорим“, каже Самарџић.
Ипак, као једну од могућности види замрзавање конфликта: „Нек остане тако како јесте, свако држи своје, ми имамо ногу у вратима, не одричемо се тога. Битно је не одрећи се онога што имате јер ако одступате, дајете на знање халапљивом противнику да му дајете заправо све. Не мора се све завршити сада. Косово је проблем који је настао за 150 година и решиће се за 150 година. Дакле, сада бисмо замрзли конфликт, прекинули бриселски дијалог, комуницирали и са Вашингтоном и са Бриселом врло конструктивно, али не бисмо ишли даље у том признавању. Све док не потпишемо тај споразум (правно-обавезујући) постоје бар теоретске шансе да се ствар не изгуби у потпуности, а то значи кад констелација једног дана крене другим смером“.
Како каже, нешто се мења на међународној сцени, не довољно јасно да бисмо рекли да је сад наш тренутак, али постоји одређена нелагода, чак нервоза. Америка је, каже, лидер у опадању, Русија јача одбрамбено и налази друге партнере, свет је постао компликованији. Од ове глобалне сцене до Балкана је пуно времена, а ми би требало да правимо стратегију с обзиром на те тенденције, предлаже наш саговорник.
„Колико се погрешно политика води у тренутку када се свет мења и кад би могао да се мења у нашу корист ако бисмо је ми сусретно планирали. Не, ми појачавамо нашу политику европских интеграција од које имамо више штете него користи и срљамо у један бездан, а ни Брисел, ни Берлин ни Вашингтон се неће осврнути када се дотакне дно“, упозорава он.
У светлу глобалне ситуације, Самарџић објашњава и зашто Хашим Тачи прозива Русију и види руку Москве у рањавању адвоката Азема Власија и пише генералном секретару НАТО-а Јенсу Столтенбергу жалећи се што Русија наоружава Србију. Албанце не наоружавају Марсовци, него Американци, а ми смо предлагали демилитаризацију Косова, примећује Самарџић.
Коментаришући пет сценарија за развој ЕУ које је предложио председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и предлог о Европи више брзина, Самарџић, који је прошле године објавио књигу „ЕУ — систем у кризи“, каже да је, без обзира на то што се неки противе, попут Вишеградске групе, то једини излаз, бар за језгро Европе, да се сачува од распада. Они желе да та инфекција кризе која је неке ухватила јаче а неке мање буде заустављена на границама успешних земаља, чак и продубљујући интеграционе процесе пре свега у погледу фискалне уније, без које здраве валуте нема. „Фискална унија је нека врста излаза“, сматра професор.
Према његовим речима, то би можда спасло један број држава, при чему јесте план да то буде отворен пројекат утолико што би свака држава која испуњава услове могла да уђе у то посвећено чланство, као што би неке неуспешне могле да изађу.
„Овако како јесте, ако ништа не буду урадили, заиста ће доћи на тачку распада. Они морају да спасу шта се спасти може да би се евентуално у некој даљој будућности и неки други спасавали уз помоћ ЕУ ако то језгро буде спремно да финансира спасавање других. Ствар је дотле дошла да се не може управљати тако сложеном структуром са тако пуно држава различитих економских снага, традиција, тако да они хоће да направе систем који ће бити једноставнији за управљање, и ту је рационалност таквог једног предлога. Али ми не знамо како ће он завршити“, закључује Слободан Самарџић.
