Каквог ће утицаја холандски резултат имати на следеће изборе од којих бриселократија стрепи, на француске председничке изборе 23. априла? И најважније: да ли је такозвана „популистичка“ побуна у западном свету — „брегзит“, Трамп, италијански референдум и убедљиви пораз Матеа Ренција — сад заустављена, или се дух не може вратити у боцу, како тврди Вилдерс?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили директор Института за европске студије Миша Ђурковић и председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић.
Главна вест, или интерпретација изборног резултата у Холандији гласила је: Вилдерс је изгубио. С друге стране, његова Партија слободе постала је друга — били су трећи у претходном сазиву парламента — и повећали су број својих посланика с 15 на 20.
„Вилдерс јесте постигао слабији резултат него што се очекивало до пре месец дана, када су му поједине анкете прогнозирале чак 25 до 30 мандата (од 150 у холандском парламенту)“, коментарише Миша Ђурковић. „Није се ни очекивало да ће он моћи да формира владу, али се јесте очекивало да ће остварити бољи резултат и да ће имати већу улогу у домаћој политици… Ипак, Вилдерс већ јесте постигао много тиме што је застрашио мејнстрим партије и принудио их да прихвате његову платформу, померајући се удесно.“
С тим у вези, колумниста „Фајненшел тајмса“ Том Натал прокоментарисао је да је „помало чудно што се као тријумф умерених снага славе избори на којима је странка крајње деснице заузела друго место, а и сам победник је радикализовао своју реторику“, а на сличан начин и магазин „Економист“ пише да је Вилдерс успео да преусмери холандску политику ка својој агенди чак и без освајања власти.
Актуелни премијер Марк Руте успео је да победи Вилдерса, пише „Економист“, поред осталог и тако што је усвојио његов речник.
Александар Митић пак скреће пажњу да „ово нису били избори за Европску унију или против ње, како је то представљено у већини западних медија… Резултат холандских избора не треба схватити као показатељ неке нове отворености, окретања либерализму или повећаних про-ЕУ сентимената. Напротив, наставиће се тренд прилагођавања холандске политичке сцене идејама јачања националног суверенитета — уосталом, и Рутеова партија залагала се за спољну политику засновану на националним интересима Холандије“.
Шта ће Вилдерсов лош резултат значити за Марин ле Пен, пита се магазин „Економист“, цитирајући лидера холандских Зелених Џесеа Клавера, који сматра да је то знак остатку Европе да „популизам неће проћи“…
Митић подсећа да анкете показују да је Емануел Макрон на путу ка прилично извесној победи у другом кругу избора, указујући да је „начин на који се либерални естаблишмент обрушио на Марин ле Пен и на Франсоа Фијона до сада невиђен, док отворено навијање за Макрона достиже врхунац…
Макрон се представља као нека врста алтернативе, али он заправо представља својеврсно кукавичје јаје либералног естаблишмента. Промене које он заговара заправо иду наруку неолибералном поретку.“
Макрон је, подсећа наш саговорник, радио за Ротшилде, после чега је његова каријера ишла „муњевитим успоном… Његова председничка кандидатура представља производ дугорочног пројекта неолибералног естаблишмента“.
Насупрот „мезимцу“ Макрону, „непожељни“ Франсоа Фијон и Марин ле Пен на удару су полицијских истрага и подвргнути су судском гоњењу. Да ли је то случајно, или пак показатељ да систем ради на обезбеђивању победе свог фаворита, Емануела Макрона?
„То није случајно, наравно“, уверен је Миша Ђурковић. Он, међутим, истиче да би ова стратегија могла да пође по злу за оне који су је осмислили.
„Фактичко елиминисање Фијона, који је добар познаник с председником Русије Владимиром Путином и веома резервисан према трансатлантским везама са САД, отворило је простор Макрону као природном кандидату естаблишмента, али има их који сматрају да су тиме заправо повећане шансе Марин ле Пен. Апсолутно је могуће да ће добар део гласача Франсоа Фијона, који је много традиционалнији кандидат од Макрона, у другом кругу гласати за Ле Пенову. У сваком случају, она има много више шанси против Макрона, него против Фијона.“
Куда воде сви ови процеси, оличени и у холандским и у француским изборима? Да ли ће народна побуна против неолибералног бриселског поретка бити настављена, или ће „патриотско пролеће“ бити угушено у складу са жељама владајућих глобалиста? „Монд дипломатик“, у једном недавном тексту, невесело прогнозира да ће „систем ипак победити“.
„Гнев и гађење према ономе у шта се ЕУ претворила постали су општи, али фундаментална детерминанта приликом гласања у Европи остаје страх — страх да ће промена донети још већу беду… Постојећи поредак далеко је од побеђеног и у Британији и у Америци, а, као што је показала Грчка, способан је и да невероватном брзином апсорбује и неутралише побуну.“
„Естаблишмент покушава да узврати ударац кампањама страха, покушајима даље дестабилизације односа с Русијом, увлачењем нове администрације САД у ове сукобе како би се спречило најављено отопљавање односа…“, коментарише Александар Митић.
„Али, с обзиром на кризу која постоји у Европској унији — без обзира на оно што ће се десити у Француској, у Немачкој на јесен… — раст онога што они називају ’популизмом‘, а што у суштини представља отпор овом неолибералном систему и поретку ЕУ, биће настављен. То заиста јесте дух који је изашао из боце, и он се неће вратити назад. И то је један природан процес.“
И Миша Ђурковић сагласан је да промена досад преовлађујућег неолибералног дискурса представља неминовност. Он закључује: „Политика се мења, и то је резултат притиска који су извршили и Вилдерс и сви остали слични покрети у Европи. Због успона ових људи, али и због проблема који постоје иако мејнстрим покушава да их сакрије, а који су и довели до успона ових покрета, процеси ће наставити да иду управо у овом правцу“.
