Већ од априла Србија би могла да постане земља правде, среће и благостања.
Чим се заврше председнички избори, учитељи и лекари могу да очекују повећање плата, пензионери пензија, пољопривредници помоћ да купе стоку и обраде њиве, жене ће бити равноправније, корупција искорењена, новим путевима ће се премрежити држава, а каса ће бити одршена и за труднице, инвалиде, ратне ветеране, избеглице, сиротињу…
Косово ће бити враћено под пун суверенитет Србије, Београд ће постати центар планетарне равнотеже великих сила и, практично, тешко да ће без добрих односа са нама моћи да просперирају САД, Велика Британија, Европска унија, Немачка, Руска Федерација, Кина, Турска, Индија…
Све то проистиче из свакодневне листе обећања које ових дана чујемо од 11 председничких кандидата чија трка улази у „циљну равнину“ пред изборни окршај 2. априла.
Све ове дивне вести које народ нестрпљиво очекује произилазе из предизборних платформи, програма, „договора са грађанима“, које им кандидати несебично нуткају и деле од Суботице до Сурдулице и од Књажевца до Бајине Баште.
Најчешће обећање које чујемо од многих тркача до Андрићевог венца је да ће без одлагања ставити ван снаге одлуку о смањивању пензија и да ће најстаријим суграђанима вратити њихов новац.
Тврдо и бескомпромисно, учесници трке најављују да неће дозволити продају пољопривредне земље странцима, а да ће хитно повећати државне субвенције за домаће пољопривреднике.
На списку планова, бројних од 11 кандидата, јесте и укидање новчаних подстицаја за стране инвеститоре, а „појачавање“ новчаних издатака за домаће, што ће, по њима, у коначном билансу, смањити и незапосленост.
Претеденти да наследе фотељу Томислава Николића спремају се већ и да одмах по полагању заклетве укину „партократију“ и запошљавање у државном апарату на основу страначке књижице. Послове ће радити највреднији, а не највернији.
Док једни цртају трасе за нове ауто-путеве, други планирају да спрече изградњу ауто-пута од Ниша до Тиране, а више им је по вољи „моравски коридор“, који би требало земљу да повеже попреко — од истока ка западу.
Неки од адута за шефа државе одмах би прекинули европске интеграције и придружили Србију — Евроазијској унији. Други би најурили све што је руско из наше земље, а припојили нас НАТО-у. А трећи би чак и у Устав унели да је Србија војно неутрална и да никада неће постати члан западне војне алијансе.
Велики број учесника на председничким изборима хитно би обуставио бриселски дијалог, а косовско питање би вратили на дневни ред Уједињених нација, јер баш њих на њујоршком Ист риверу већ чекају са раширеним рукама и топлом добродошлицом.
Добро, има у трци до председника и оних који би наставили преговоре са Приштином и у Бриселу, али би они „потпуно заштитили права наших сународника и вековне националне интересе Србије“.
Да од председничке трке директно зависи решење тог замршеног чвора говори и то што један кандидат обећава да ће признати независност Косова. Значи, већ после априлске изборне туче можемо очекивати да се, овако или онако, разреши тешко историјско питање које траје од „призренске лиге“ до бриселског канабета.
Кандидати, док шпартају земљом, помињу и повећање аутономије за покрајину, увођење нових регија, већа овлашћења за локалне самоуправе, суштинску децентрализацију…
Можда није згодно да се током кратке кампање председнички кандидати питају како ће да испуне сва своја обећања, али није згорег да их подсетимо која су то уставна и законска овлашћења председника Републике Србије.
Набројаћемо таксативно:
- Представља Србију у земљи и иностранству
- Указом проглашава законе у складу са Уставом
- Предлаже Народној скупштини кандидата за председника Владе
- Предлаже Народној скупштини носиоце функција
- Поставља и опозива указом амбасадоре
- Прима акредитива и опозивна писма страних дипломатских представника
- Даје помиловања и одликовања
- Командује војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије.
И ту се списак председничких овлашћења завршава.
Дакле, готово све оно што кандидати обећавају у искључивој је ингеренцији Владе која има пуну извршну власт у земљи и Народне скупштине која усваја законе.
Зато, готово све оно што многи кандидати кажу да ће урадити чим победе на изборима и уселе се у зграду Председништва могло би да се сажме у једно једино обећање:
— Кршићу Устав Србије!
