У Бриселу је недавно покренута иницијатива о регионалном економском удруживању земаља западног Балкана и стварању царинске уније која би подразумевала јединствено тржишта рада на западном Балкану, са слободним кретањем радне снаге, јединственим информационим простором, јединственом инвестиционом регијом и уз либерализацију трговине услугама.
Поред Србије, БиХ и Македоније, у ову нову економску интеграцију треба да буду укључене и Црна Гора и Албанија, а генерални секретар Савета за регионалну сарадњу Горан Свилановић ову иницијативу назвао је политиком „једна регија, једна економија“. Подржали су је и Европска комисија и комесар ЕУ за проширење и суседску политику Јоханес Хан, а регионално економско удруживање Балкана подржао је и српски премијер Александар Вучић, као и представници Македоније и Босне и Херцеговине.
О могућностима стварања царинске уније на овим просторима Јелица Путниковић је у емисији „Енергија Спутњика“ разговарала са проф. др Михаилом Црнобрњом, председником Европског покрета у Србији, и професором Економског факултета др Милојком Арсићем.
Црнобрња подсећа да је Србија већ чланица ЦЕФТА споразума, који представља припремну фазу за улазак у ЕУ и који се за нашу земљу показао као јако добар, јер је пружио могућност за повећање трговине. Како каже, разлика између ЦЕФТА и овога што се сада нуди је релативно минорна, али значајна.
„Укидају се све унутрашње царине и контингенти, па потпуно слободна размена роба, али постоји једна мала зачкољица, а то је да сви морају да примењују исту царину према трећим земљама. Дакле Албанија и Србија једнако третирају телевизор из Јапана или Јужне Кореје. Е то је мало компликованије и није увек једнако интересантно свима. Црногорци немају пољопривреду, па ни интереса да је штите царинама, док ми имамо велику пољопривреду и имамо интереса да је штитимо царином. Тешко је видети како ћемо ту да се усагласимо“, објашњава Црнобрња.
Сличног става је и професор Економског факултета Милојко Арсић, који каже да је највећа препрека у томе што све земље чланице уније треба да имају идентичне царинске стопа према трећим земљама.
„Морам да подсетим да Србија има споразум о слободној трговини са неколико земаља — Русијом, Белорусијом, Турском. Улазак у царинску унију значио би да или друге земље треба да потпишу такве споразуме или да их Србија напусти. И једно и друго је прилично тешко и мало вероватно јер да ли би Албанија била заинтересована да са Русијом направи такав споразум, или Русија са Албанијом? Или Русија са Црном Гором?“, пита Арсић.
Како каже, иако је добро да се формирају трговинске организације које олакшавају промет роба, није сигуран да је ово нешто што ће бити лако оствариво. Према његовом мишљењу, постоје и неки други начини да се у оквиру постојећег аранжмана убрза проток роба преко границе, јер ту нарочито Србија и БиХ лоше стоје.
„Када гледате оцене услова међународне трговине за Србију она је према нецаринским баријерама негде на 100. месту, а Босна је још горе пласирана. Зато би можда требало направити неколико билатералних споразума са земљама који су нам најважнији партнери у овом групи земаља, а то су пре свега БиХ, Црна Гора и Македонија и у тим споразумима треба поједноставити конкретне царинске процедуре које се примењују на граници, можда проширити постојеће царинске прелазе или отворити неке нове. Чини ми се да је то лакше оствариво од стварања једне комплетне царинске уније“, оцењује Арсић.
Професор Михаило Црнобрња подсећа да је земљама Европске уније, односно некадашњој Европској економској заједници, требало више од деценије да направи царинску унију.
„Те земље су жељно радиле на томе да се што пре уједине из разлога мира и стабилности у Европи и за то им је требало 12 година. Ми бисмо овде, који смо као рогови у врећи, да то постигнемо за дванаест година? Још увек не видим политичке услове да се такав један озбиљан пројекат релативно брзо и лако реализује“, напомиње Црнобрња.
Милојко Арсић напомиње да би идеја о стварању царинске уније на простору западног Балкана могла по Србију да изазове и последице када је реч о споразуму о слободној трговини са Русијом.
„Ако би ЕУ преузела одговорност за реализацију царинске уније онда би то вероватно значило да би захтевала од земаља у региону да пристану да уједначе царине, а можда би од нас тражили да раскинемо уговор о слободној трговини са Русијом или да јој чак уведемо економске санкције, чему се са правом опиремо. Ако будемо ушли у ЕУ, ми ћемо морати да напустимо споразум о слободној трговини са Русијом, то је нешто што је прилично сигурно, па у том смислу оцењујем да ЕУ можда игра неке политичке игре у смислу да је имала намеру да истера земље на чистац — да ли ће са једном групом земаља ући у економско удруживање. Ако је тако, ми онда не би требало да будемо главни промотери те идеје“, каже Арсић.
Према речима професора Црнобрње, у предложеној царинској унији земаља Западног Балкана не би било говора о слободном кретању радне снаге.
„Царинска унија се уопште не бави питањем кретања радне снаге, јер је то нешто што је присутно у фази заједничког тржишта када се стварају четири слободе — слобода кретања роба, радника, капитала и услуга. Дакле, то је виша фаза царинске уније и не би требало мешати ту могућност или ја бар не знам да постоје царинске уније које регулишу питање слободног кретања рада“, закључује Црнобрња.
