Високи комесар ЕУ за проширење Јоханес Хан, који је јуче у Скопље дошао како би разрешио „македонски чвор“, направио је још већи проблем, јер уместо политике дијалога, што се очекивало, он је јавно подржао једну страну — опозиционог лидера Зорана Заева и албанске странке у намери да формирају владу.
Хан је одлуку македонског председника Ђорђа Иванова да не повери мандат за састављање нове владе лидеру СДСМ-а Заеву назвао недемократском, а одбијање шефа државе да се сретне са њим изазвало је додатни револт код бриселског званичника.
Да ли је политика Европске уније у ствари доживела пораз у Македонији?
Садашња политичка ситуација у Македонији, слободно се може рећи, гора је у односу на пре три године, кад је криза почела. Опозиција под руководством прозападног лидера СДСМ-а Зорана Заева, успела је да издејствује ванредне изборе после договора у Пржинама до кога је дошло под руководством ЕУ и Америке. Споразум су потписале две водеће странке — ВМРО-ДПМНЕ Груевског и СДСМ Заева — али и највеће албанске странке, међу којима водећа ДУИ Алија Ахметија.
На изборима је највише гласова добио ВМРО, и могло се очекивати да ДУИ, са којом су имали дугогодишње партнерство у власти, испоштује неписано правило да највећа македонска и највећа албанска странка са највише гласова праве владу. Европска унија је обавезала све учеснике да се изборни резултати и воља грађана морају поштовати. Међутим, дан пре истека мандата за формирање владе, ДУИ је отказала коалицију са странком Груевског.
ЕУ није на то реаговала, као ни на упозорење македонског председника да би прихватање „тиранске платформе“, којој је кумовао Еди Рама, а која садржи низ услова за учешће албанских странака у новој влади Македоније, могла да изазове поделу државе.
Захтеви из тог документа условили су будуће коалиционе партнере фактички променом Устава Македоније, чиме би Албанци добили много већа права која сежу све до аутономије и федерализације државе. Груевски није пристао на ту игру, али јесте Заев, који од тада од Иванова тражи да му повери мандат за формирање владе јер има већину. Иванов то одбија, јер верује да такав план иде на штету македонске државе. У исто време, ЕУ покушава да присили Иванова да, како тврде, испоштује „демократску вољу народа“, иако на улицама Македоније сваког дана има све више демонстрација против Заева.
Међутим, ЕУ ни сада нема слуха за дешавања у Македонији, а врло је могуће и да је без конкретног решења за овај проблем.
Воља Македонаца била је јасно видљива током Ханове посете Скопљу, када је на улицама било више од 300.000 људи који се буне против такозване „тиранске платформе“ и дају подршку Иванову за потезе које вуче. С друге стране, и чињеница да је Хан одбио да се сретне са организаторима протеста говори да ЕУ нема слуха за македонска превирања.
Цветин Ћилиманов, аналитичар из Скопља, за Спутњик каже да је управо Ханово обијање да се види са представницима народа пресудило да Иванов одлучи да се не састане са Ханом.
„После подршке коју је Иванов добио од мађарског премијера Виктора Орбана, јасно је да у Бриселу нема јединственог става о питању решавања македонске кризе. Ако томе додамо да ни Могеринијева ни Хан нису ништа урадили током својих посета Скопљу, онда могу да се сложим са тезом да је политика ЕУ доживела пораз у Скопљу“, каже наш саговорник, додајући да су тензије у Македонији сада само веће.
Ханова посета, протести и чврст став Иванова да не дâ мандат Заеву очигледно су натерали и албанске странке које су се приволеле водећем опозиционару да размисле да ли је то добро, и што је још битније — да ли је дугорочно решење.
„Али Ахмети, лидер највеће албанске странке ДУИ, још док је Хан био у Скопљу, дао је изјаву да би две највеће македонске странке требало да разговарају, као и да влада која би се формирала очито без подршке или сагласности ВМРО не би имала дуг век“, каже наш саговорник.
Хан је из Скопља отишао несвршеног посла, а Иванов је први председник из овог региона који је одбио да се сретне са овако високим представником ЕУ.
То може да значи две ствари: да ЕУ осим присиле и ултиматума нема другу дипломатију, и да постоји неко на овим просторима ко је Европској унији у лице рекао: „Не“.
Македонија од 2005. године има статус кандидата за чланство у ЕУ. Од тада је прошло више од десет година, али Скопље се није ни за педаљ приближило „бриселској породици“, пре свега због ембарга Грчке на име Македоније, али и неуспеха саме ЕУ да нађе компромис за то решење. У светлу свега што се дешава, могло би се рећи да је Брисел „сломио зубе“ тамо где је најмање очекивао, у некад мирној Македонији.
