О отварању ремонтног центра за руске хеликоптере у Србији говори се више од годину дана. Последња вест о томе гласи да је српски министар одбране Зоран Ђорђевић најавио да су Руси заинтересовани да дођу у нашу земљу, како би се отворио нови центар за модернизацију и ремонтовање хеликоптера „Ми“, истичући да је и Србија заинтересована за то.
„Све иде у правцу да то врло брзо заживи. Прво ће то бити један мали регионални центар, који би требало да израсте касније у велики модеран центар за целу Југоисточну Европу“, рекао је Ђорђевић.
И војни аналитичар Мирослав Лазански подсећа да прича о оснивању ремонтног центра за руске хеликоптере у Србији траје већ годину и по дана, пошто велики број источноевропских војски користи руске хеликоптере, укључујући и неке земље НАТО-а. Лазански напомиње да би за такав посао могао да се оспособи српски ваздухопловни завод „Мома Станојловић“. Питање је, међутим, каже Лазански, колико смо ми способни за тако нешто.
„Шта је проблем ’Моме Станојловића‘? Проблем је што су линеарно у пензију слати најбољи кадрови. И инжењери, и висококвалификовани мајстори и техничари, а ви стручњаке за ремонт авиона и хеликоптера не можете да створите за годину, две или три. То не могу да раде клинци, они могу да раде неке основне послове, али то морају да буду висококвалификовани мајстори. А ми смо их слали у пензију онако, ђутуре, и онда је ’Мома‘ дошао у ситуацију да ремонтује један авион или два хеликоптера годишње, што је катастрофа“, каже Лазански.
Да ли ће околне земље, али и Пољска, Мађарска, Чешка и друге земље које у свом наоружању имају руске хеликоптере, пристати да ремонтују своје хеликоптере у Србији зависи, каже Лазански, од наших капацитета, брзине и квалитета ремонта и да ли ће Руси пристати да нам дају ту врсту лиценце.
„Руси не дају свакоме да ремонтује. Ако је хеликоптер произведен у Русији, онда је Рус тај који даје одобрење који ремонтни завод може да га ремонтује. Не може како се коме свиди“, закључује Лазански.
Србија има добро познате капацитете, јер су још у време СФРЈ наши заводи били овлашћени за ремонтовање свих типова руских хеликоптера, каже војни аналитичар Андреј Млакар.
Министрова изјава само је потврда нашег знања и искуства, додаје Млакар, али и он напомиње да данас Србији недостаје одговарајући професионални стручни кадар.
„То је оно што у почетку може условити проблеме, јер је за школовање механичара потребно две до три године. Али што се тиче регионалног центра, то је значајан помак, јер у региону имамо велики број земаља које, иако су чланице НАТО-а, и даље користе руске хеликоптере у свом наоружању“, објашњава Млакар.
Тржиште за регионални ремонтни центар, каже Млакар, постоји.
„Три чланице НАТО-а поседују руске хеликоптере — Бугарска, Хрватска и Чешка. Хрватска има осам неоперативних хеликоптера. Прича да ће ускоро стићи амерички транспортни хеликоптери изгледа да је на много далеком штапу и већ се полемише где би руски хеликоптери могли да се одржавају. С обзиром да смо ми у том сегменту најбољи, мислим да би било најбоље да се то овде обави. Да ли ће то Хрвати прихватити, остаје да се види“, каже Млакар.
И аналитичар Александар Радић подсећа да је у доба СФРЈ завод „Мома Станојловић“ ремонтовао руске хеликоптере, а последњи циклус ремонта хеликоптера у том заводу завршен је прошле декаде. Отворено је питање шта даље, каже Радић, има ли основе за наставак ремонта зато што су два хеликоптера Ми-17, од којих је један уништен у несрећи, ремонтовани делом код нас, а делом у Русији.
„Отворено је питање и да ли је у Србији сврсисходно отворити ремонтну линију — не центар, то је претенциозан назив —зато што говоримо о заводу који ради и на другој техници, јер у овом тренутку бројно стање технике у РВ је један хеликоптер Ми-17, коме би био потребан ремонт у догледно време, а два нова хеликоптера су тек прошле године уведена у наоружање и дуго је до њиховог првог ремонта“, објашњава Радић.
Према његовом мишљењу, унутар региона врата су затворена кад је реч о ремонту хеликоптера у Србији.
„Неколико чланица НАТО-а користи хеликоптере породице ’Ми‘, али због чињенице да су унутар савеза дефинисана правила игре око коришћења, наравно да завод који се налази у некој од чланица НАТО-а има велику предност у доласку до тог тржишта. У нашем региону, Хрватска не показује ни најмању жељу да ремонтује хеликоптере у Србији, Македонија је добила пре неки дан два хеликоптера ремонтована у Литванији, а сада тихо без обавештавања јавности предузима обнову ресурса у Украјини. БиХ се до сада ослањала такође на подршку украјинских завода. Све у свему, да би озбиљно могло да се прича о покретању ремонтне линије у Београду, прво мора да буде јасно где се види тржиште“, каже Радић.
Према његовом мишљењу, домаће тржиште не постоји, регионално тржиште такође не постоји, и потребно је дефинисати да ли Русија подразумева да са отварањем ремонтне линије предаје Србији део тржишта или се, како Радић каже, ради о фразама са насловних страна таблоида.
Хрватска се, према његовима речима, такође хвалила да, када се нормализују односи између Запада и Русије, може да формира ремонтни центар на свом терену. Хрватска већ има центар за обуку за пилоте руских хеликоптера за земље Централне Европе, а ремонтне заводе за руске хеликоптере имају, поред Литваније, и Чешка, Пољска, Словачка. Радић мисли да би требало са много опреза говорити о томе који је потенцијални простор на коме могу да се пронађу уговори за ремонт у Батајници.
