Откривање једног телеграма недавно је свет подсетило на личност за коју многи сматрају да је трасирала јеврејско-палестински сукоб до данашњих дана. Намерно кажемо јеврејско-палестински, а не израелско-палестински, јер личност о којој говоримо, јерусалимски Велики муфтија Амин ел Хусеини, није размишљао у територијалним, већ у ширим, националним категоријама.
Тако се и његова борба против Јевреја није ограничавала само на ционизам, као идеологију стварања јеврејске државе на простору Палестине, већ на борбу против свих Јевреја на свету, антисемитизам.
Управо је Хусеинију шеф нацистички војних јединица СС Хајнрих Химлер послао 2. новембра 1943, на 26. годишњицу Балфурове декларације, којом су Британци, тадашњи управљачи Палестине, одобрили стварање јеврејске државе, телеграм у коме му жели сву срећу у борби против заједничког непријатеља — јеврејских освајача.
Хусеини је у жижу јавности поново доспео и пре две године, када га је израелски премијер Бенјамин Нетанијаху оптужио да је инспирисао Хитлера за масовно убијање европских Јевреја. Нетанјаху је том изјавом покушао да докаже дугу историју повезаности између палестинског национализма и антисемитизма, али врло брзо суочио се са оптужбама историчара и политичара за извртање историјских чињеница. Међу критичарима били су и Јад Вашем и немачка влада, чији је портпарол потврдио немачку одговорност за Холокауст.
Међутим, личност Амина ел Хусеинија одувек је служила израелским националистима за доказивање исконског палестинског антисемитизма, али новооткривени телеграм свакако није доказ за тако нешто. Он је само доказ да је Хусеини био активни подржавалац и промотер нацизма.
Таквих примера у муслиманском свету било је више, а било их је и широм британске империје. Велики Хитлеров поклоник био је и ирански шах Реза Шах Пахлави. Међутим, за разлику од Хусеинија, сурови ирански модернизатор у Хитлеру и нацистима видео је модернизаторски покрет који му је по свим особинама одговарао — био је тоталитаран, али не комунистички, био је секуларан и био је милитаристички. Коначно, био је двадесетовековни продукт.
Док су Хитлерови поклоници у Индији или Латинској Америци, на пример, у нацистичким идејама видели начин да се ослободе колонијалних господара или доминације САД, Хусеини је отишао корак даље. Даље и од нацистичких и фашистичких пропагандиста какви су били амерички песник Езра Паунд или норвешки писац и нобеловац Кнут Хамсун. Хусеини је био и све то, али је покушао да направи јединствени спој исламизма, панарабизма и антисемизма, кога је апстраховао од свих других делова нацистичке идеологије као најважнији. Није искључено и да се видео као будући арапски фирер.
Рођен последњих година 19. века, Хусеини долази из једне од најугледнијих палестинских јерусалимских породица. Британски управљачи Палестином постављају га 1921. на највишу верску позицију, за великог јерусалимског муфтију.
Био је заговорник арапског национализма, а 1936. се придружио другим арапским лидерима у побуни против британске власти. Побуна је трајала до 1939, однела је хиљаде живота, укључујући и доста јеврејских и навела је Британце да потраже начин да се повуку из Палестине.
Британци су Хусеинија уклонили са положаја 1937, он тада бежи у Либан, али то га не спречава да се и даље представља као велики јерусалимски муфтија и чувар једног од светих места ислама.
Током Другог светског рата подржао је антибританску побуну у Ираку и постао специјални побуњенички изасланик за Италију и Немачку, у коју одлази 1941. и састаје се са Адолфом Хитлером. Током рата подржавао је нацисте на различите начине. Између осталог, кумовао је оснивању злочиначке 13. СС „Ханџар“ дивизије, агитовао међу заробљеним црвеноармејцима, муслиманима да се придруже нацистима, друговао са Павелићем и осталим усташким вођама.
Након рата, Француска га држи у притвору, али га пушта и он прво одлази у Египат, а затим у Бејрут, где умире 1974.
Хусеини се противио сваком јеврејском настојању да на палестинској територији успостави било какав облик државе. Не само да је учествовао у побуни 1936—1939, већ је учествовао, инспирисао или подржавао сваку антијеврејску активност од 1920. Противио се и британској Белој књизи из 1939, без обзира што је она забранила јеврејско насељавање у Палестину, али је сматрао да даје исувише дуг временски оквир за стварање арапских држава. Такође се противио и плану поделе Палестине који су 1947. израдиле УН.
Састанак са Хитлером од 28. новембра 1941, као и новооткривени телеграм у богатој преписци Хусеинија са нацистичким вођама, служе противницима израелско-палестинског дијалога за повлачење паралеле између нацистичког антисемитизма и палестинске борбе за независну државу према плану УН из 1947.
Међутим, историчари, како западни, тако и израелски, тврде на основу британских извора да Хусеини није био инспиратор Холокауста. Историчар Моше Маоз са Хебрејског универзитета категорично тврди да је далеко од истине да је Хитлер био под утицајем муфтије и наводи да му муфтија није био потребан како би извршио масовни злочин.
Муфтија је на састанку са Хитлером, а то се може прочитати у записнику који се чува у Британском архиву, од нациста тражио подршку за арапску независност од колонијалне владавине и тражио је да нацисти званично подрже независност Палестине, Сирије и Ирака под арапском влашћу.
„Арапи су природни пријатељи Немаца, јер имају заједничке непријатеље, а то су Енглези, комунисти и Јевреји“, рекао је тада Хусеини Хитлеру.
И то је све. Записник нигде не наводи да је муфтија предложио Хитлеру да истреби европске Јевреје, како је Нетнијаху рекао, нити је Хитлер откривао муфтији своје планове за тако нешто. Међутим, неки сведоци који су преживели Холокауст тврде да су видели муфтију у посетама концентрационим логорима Заксенхаузен, Маутхаузен и Аушвиц.
Иако Маоз тврди да Палестинци Хусеинија сматрају за једног од очева оснивача палестинске нације, то није сасвим тачно. Додуше, Маоз наглашава да је дивљење Хусеинију међу Палестинцима ублажено због његовог отвореног пронацистичког става, то није једини разлог.
Да су историјске околности после Другог светског рата биле сличније данашњим, Хусеини би сасвим сигурно био упамћен као велики национални вођа. Пронацистичка прошлост била би му опроштена, а он би постао велики верско-политички вођа, баш онакав какав прижељкује да буде вођа ДАЕШ-а — Абу Бакр ел Багдади. Међутим, Хусеинијев проблем састојао се у томе што се нашао на правом месту у погрешно време.
Са секуларизацијом палестинског покрета за независност, под утицајем египатске револуције и њеног вође Гамала Абдела Насера, Хусеинијев утицај је бледео док га није у потпуности засенио Јасер Арафат.
Ипак, оцена његовог живота, утицаја и политичког наслеђа мораће да сачека нека боља времена, времена у којима ће палестинско-израеслки сукоб бити далека прошлост. До тада, подухват оцене „Хитлеровог муфтије“ биће, како каже проминентни британски новинар Роберт Фиск, као вожња два бицикла у исто време.
