Како изгледа процес повратка Срба у метохијској општини Исток у само седам дана? Идемо редом, хронолошки.
27. март
У село Љубожда, општина Исток, вратило се 13 српских породица после 18 година, иако им куће нису обновљене до краја. Док се посао не заврши биће смештени у једној српској кући, бившој згради школе.
Марта Ристић, која је у том селу сахранила сина погинулог у рату, изјавила је да је покушала 2002. да обиђе гроб детета, али су јој у Истоку рекли да село не постоји. Са неколико људи је оклопним возилом дошла до Љубожде, али им нису дали да уђу на гробље.
После 15 година не може да уђе у своју кућу јер тамо живи неко други.
„Покушала сам, али су ме мотком отерали са кућног прага. Кажу: ’Није то твоје‘. ’Јесте‘, рекла сам им! Две су куће, једну су срушили и у њој држе стоку, друга је сада упропашћена скроз! Али остајем овде“, рекла је Марта.
Срби повратници одлучни су да остану, ако треба и „на ледини“.
Повратнике је сачекао косовски министар за повратак Далибор Јевтић.
1. април
У селу Љубожда протестовала група Албанаца због повратка Срба у село на дан кад је почела обнова објеката у којем ће „привремено боравити“ док им не буду „обновљене и реновиране“ куће. Протест протекао без инцидената. Србе повратнике чували војници Кфора и полицајци.
2. април
Косовски премијер Иса Мустафа позвао министра Јевтића да се повуче са функције, или ће, „бити смењен јер је против њега подигнута оптужница за злоупотребу службеног положаја“. Мустафа се позвао на „праксу успостављену у Влади“ да сваки министар против кога се подигне оптужница или сам иде или бива смењен.
Косовско специјално тужилаштво подигло је средином марта оптужницу против Јевтића и двојице његових сарадника зато што су возило Министарства дали на коришћење радију КиМ из Чаглавице.
3. април
Косовско Министарство за заједнице и повратак саопштило је да је у селу Драгољевац у општини Исток запаљен грађевински материјал Србима повратницима.
Запаљена су врата и грађевински материјал на кући Ранка Миљковића, а породици Благоја Зувића је у дану кад је требало да почне изградња куће, запаљен грађевински материјал.
Кад се подвуче црта, изгледа да кад се ретки Срби одлуче да се врате, мотком их отерају са кућног прага, следе мирни протести у којима их чувају војска и полиција, затим претње сменом министру за повратак, Србину, јер је помогао локалном српском радију уступивши му возило и, (да ли) на крају, паљевина грађевинског материјала повратницима у оближњем селу.
Што би ваљда требало да буде порука Србима у привременом смештају, на дан кад почне обнова бивше школе, да се врате одакле су и дошли. А ако после свега „претекну“, могу рачунати на спаљивање кућа пре него што почне њихова обнова.
Не дај боже, можда следећи корак буде спаљивање кућа док су људи у њима. Током погрома од 17. марта 2004. албански екстремисти показали су како то изгледа. О паљевини српских кућа и споменика културе да не причамо.
И ту не помажу приче о „европском путу“ Тачијевог и Мустафиног Косова, поштовању људских и мањинских права, грађанском друштву и остале „политички коректне“ бајке на које наседају „посредници“ у бриселском процесу. Јер иза таквих прича остају лешеви и паљевина.
Пракса је показала да за лидере Косова, „Змију“ у скупом оделу са ратно-злочиначком прошлошћу и мирнодопским му саборцима, процес повратка Срба има две фазе. Прва подразумева маркетиншко сликање са ретким повратницима зарад стицања поена у Бриселу. А друга паљевину и терор над истим тим повратницима који следе после сликања.
Министар Јефтић у последњој игранци, дође му ту као колатерална штета. Или, не дај боже, као разлог за будуће потпаљивање ломаче за ретке повратнике у Метохију.
