Протести младих који се већ треће вече одржавају у Београду, Новом Саду, Нишу… Пуне друштвене мреже, у медијима су једна од преовлађујућих тема, број демонстраната није занемарљив али ни импозантан, а због одреднице „младих“ код већине пристојног света прави задршку у оцени њихових мотива и циљева.
Док једни све тумаче према принципу „шта зна дете шта је реална политика“, други их осуђују речником који је Мирјана Марковић деведесетих користила за студенте, трећи би им се пак и придружили (неки из користи, неки солидаришући се).
Код четвртих је свеприсутна симпатија што због, хајде тако да кажемо, несимпатисања актуелне власти, што због носталгије према оним протестима у којима се била битка која никад није добијена.
Баш због тога постоје и пети, који, ма колико можда и желели исто што и „ова деца“, поучени прошлошћу кажу да ће бољитак од свега имати неколицина људи, а друштво неће добити ниједан квалитет више.
Зато је Спутњик питао троје учесника некадашњих студентских протеста, садашње ветеране демонстрација, да упореде оне њихове са овим данашњим, ако су упоредиви и ако нису, да појасне зашто нису.
Како они виде ову данашњу највећу журку на отвореном, на Балкану, без домаћина?
Козарачко коло 1968.
Једина сличност ових данашњих и студентских протеста 1968. према мишљењу професора Косте Чавошког, јесте у томе што у тим протестима учествују млади људи.
Демонстрације 1968. у којима је Чавошки био члан акционог одбора Правног факултета у Београду као постдипломац, настали су изненада због бруталности полиције према студентима, док су овима данас повод председнички избори.
„Друга велика разлика је у томе што су протести 1968. били изузетно масовни, силовити и веома добро организовани на свим факултетима јер је већ постојало расположење за такав наступ. Ови пак данашњи протести нису толико ни масовни, ни бројни, али ваља се надати да ће се број постепено повећавати“, наглашава Чавошки за Спутњик.
Теразијска чесма 1991.
Првак Народног позоришта глумац Љубивоје Тадић признаје за Спутњик да на актуелне протесте гледа са симпатијама поготову што се ту скупљају млади људи који желе да искажу свој став, јер је добра та врста политичке активације младог и образованог дела становништва.
Међутим, према његовом мишљењу, разлика између ових и протеста од 1991. до 2000. јесте што смо ми имали конкретне поводе док данас нема те врсте циља.
„Тако да с једне стране имам велике симпатије, а с друге стране знак питања који су циљеви и шта се тиме може постићи. Опозиција је створила Александра Вучића, а она је доживела крах и време је да се сви ’опозиционари‘ у скупим оделима и ципелама ману политике, али се они политиком и даље баве из личних интереса и интереса група које заступају, а не због самог народа“, сматра Тадић.
Будућност српске политике, додаје он, требало би да буде у стварању потпуно нових опозиционих странака које ће у себи имати дух и бунт младог света са протеста, како каже, још неисквареног и неокаљаног у политичком смислу.
Тадић истиче и да су данашњи протести неку врста перформанса који ће бити значајан ако допринесе да се из тих скупова појави неки млади свет који ће се укључити у политичку акцију праву.
Лекс специјалис 1997.
Тродневни протести историчара Чедомира Антића подсећају на демонстрације из деведесетих година.
„Била је шала на хрватској телевизији да ће Милошевића 1995. оборити бебе јер су сваке године на улицу излазили све млађи. Једне године студенти, друге године гимназијалци. Међутим, то је знак незадовољства које ће се временом профилисати“, каже Антић за Спутњик.
Овај данас историчар и сам је био један од вођа протеста 1996/97. после изборне крађе на локалним изборима. Успели су, сведочи, зато што су имали јасне захтеве.
„Временом ће ови протести утихнути. Они помало подсећају на ’окупирајмо Волстрит‘, то је сад широка лепеза незадовољства. Ми смо имали срећу да имамо конкретне циљеве. Ти конкретни циљеви су добри што можеш да их оствариш, лоши зато што режим остане. Дакле, мора да се изврши стотинак корака да би он био демонтиран. И ти кораци треба да буду сукцесивни, брзо да се дешавају, а не десет година као што је то било деведесетих“, напомиње Антић.
Оно што је, према његовом мишљењу, занимљиво код ових протеста јесте што су „дошли после“ и што имају „отпорашки карактер — типа сви су лоши“.
