Годишњица 9. марта, ако ништа друго, добар је повод за поређење метода опозиционе борбе. У чему је квалитативна и квантитативна разлика између оног некадашњег и овог данашњег деловања опонената власти?
Основна разлика, према становишту социолога Зорана Стојиљковића са Факултета политичких наука, јесте у другачијем контексту у коме се делује, спољном окружењу, вредностима, свести и капацитету за протесте грађана.
Многе ствари су тада биле развијеније, евоцира Стојиљковић, пре свега у енергији за промене и у вери у могућност промена. Данашњи уздржан став према учешћу у протестима, смислу и ефектима тих протеста, примећује професор, директна је последица разочараности стањем које је било деведесетих, односно ефеката промена након двехиљадите године.
Сећаш ли се бунта?
Није много оних, констатује за Спутњик Бојана Лекић, у то време и у годинама после позната новинарка и уредница, а данас власница агенције „Брендон“, који се сећају да је непосредни повод за деветомартовске демонстрације било континуирано изношење клевета на рачун представника опозиције, који су између осталог оптуживани да су, а некима ће и то бити иронија, сугерише госпођа Лекић, продужена рука усташког режима, па је захтев демонстраната био смена уредника који су дозвољавали такву уређивачку политику.
„Иронија је да данас, 26 година касније, поново говоримо и о продуженим рукама усташког режима, али и да су и тај повод и тај захтев данас некако наивни јер су и учесници политичког живота и грађани уопште некако навикнути, баш као она скувана жаба, на најгора медијска блаћења која пролазе некажњено“, наглашава Бојана Лекић.
У то време је, пореди Зоран Стојиљковић, постојала елементарна одбрана, право на достојанство, на сопствени глас изазван, пре свега, изборним преварама и ограничењима, а постојала је јасна политичка подела на снаге поретка и снаге демократских промена.
Чему? Имаш ли воље?
„Знате, као што нико не пева тако добро о слободи као они који је траже, а слобода можда после и не изгледа тако нарочито успешно и заводљиво, тако је и демократска опозиција продемократском, проевропском делу грађана била далеко шармантнија и обећавајућија него што се то показало кад су послали власт након двехиљадите године“, резонује Стојиљковић.
Тада је основна, елементарна едукација, образовање, подизање капацитета окупљања и протестних шетњи била нешто што је била једина реална и ефективна стратегија и нека врста образовања за демократију, констатује Стојиљковић, додајући да је тада требало убедити људе да је промена могућа.
Тако је, истиче професор Стојиљковић, и данас, али примећује разлику у томе што је данас реч о релативно демократском поретку који је међународно признат. Све владе након 5. октобра имале су подршку европских институција, више или мање директну, а људи мање верују актерима који су у губитничком статусу сада у истој мери у којој је опозиција имала губитнички статус све до до 1996.
Имаш ли алтернативу?
Манојло Вукотић, уредник дневника „Борба“ који је 9. марта 1991. имао ванредно издање, а касније уредник доста критичких дневних новина, жали што се 9. март не обележава као велики датум демонстрација против власти. Да се тадашњи и данашњи лидер СПО Вук Драшковић из сентименталних разлога није повукао, Милошевићев режим би, према Вукотићевом мишљењу, пао, и ствари би кренуле другим током.
„Данас опозиција нити је уједињена, нити има храбрости, нити има лидера, нити има програм, да би могла да учествује, ево рецимо чак и на председничким изборима са озбиљним кандидатом и са озбиљним програмом“, оштар је Вукотић.
Овај дугогодишњи уредник, а данас власник издавачке куће „Вукотић медија“, уочава велику разлику некадашње и данашње опозиције. Данас су то, како констатује за Спутњик, мали лидери, мале партије, велике и нереалне амбиције, без стратегије, без програма, без идеје шта би требало сутра урадити.
„Нити се власт на тај начин може померити, нити се власт може срушити кад би они хтели да је руше, нити народ и гласачи могу за такве партије, за таква опредељења, за тако јефтине пароле да иду и да јуришају на власт и да мењају власт“, тврди Манојло Вукотић.
Ко, кад и зашто те је скувао?
„Јако је лоше то што је сличност тог и овог времена значајна контрола медија, али и медијска аутоцензура и уопште присуство медијских неслобода“, сматра Бојана Лекић.
Данашња опозиција, сугерише она, због степена присутности у медијима осуђена је на теренски рад, неке трибине и веома спорадичне скупове.
„Непосредних повода за неке веће демонстрације реално у овом тренутку нема. Јер, Богу хвала, нико није животно угрожен, а и т смо имали прилике у Србији да видимо. Али, као што рекох, повод за 9. март данас делује готово наивно, а на улицама је окупио стотине хиљада људи“, подвлачи Лекићева.
Између осталог, наглашава ова новинарка, највећу промену представљају нови медији, пре свега интернет, али и значајно присуство комуникације свих грађана кроз друштвене мреже.
„Имам, међутим, утисак да колико је то добро с једне стране, јер информацију не може да заустави, са друге стране то представља издувни вентил и одсуство потребе да се незадовољство озбиљније искаже“, закључује Бојана Лекић.
Напослетку?
Девети март 1991. је, истиче Зоран Стојиљковић, имао велику симболику јер је био први велики јавни грађански протест који је показао да је Србија жива, да има демократски дневни сензибилитет и будућност избора које је тако драматично и тако сигурно добио СПС и кад се њима чинило да имају лаку брзину владања и сигурности.
Међутим, напомиње Стојиљковић, никакву трајну последицу иза себе нарочито није произвео. Једино је показао снагу самоорганизовања.