Реаговање Марка Милачића преносимо у целини.
Ово је Гвантанамо демократија
Докле они иду, пазите сада. Јуче сам, малтене на рођендан НАТО савеза (само дан касније), добио рјешење суда да морам у затвор, двадесет дана, због казне од 500 евра, која ми је, у једном монтираном и хитном поступку, изречена прије двије године, тачно на дан НАТО савеза, 4. априла 2015. године, а сада преиначена у казну затвора.
Можда ћете се сјетити: тада сам, током обиљежавања њиховог празника — на тргу је била уприличена она морбидна изложба оружја коју су посјећивала и дјеца — пролазио центром, а полицајац ме је, из чиста мира (нисам планирао било какав скуп), зауставио и под пријетњом привођења захтијевао легитимисање.
Додатак: тог јутра, ваљда да би били сигурни у мир током НАТО рођендана, испред улаза зграде у којој живим, на другом крају града, превентивно су, из кола, незаконито(!), осматрала два инспектора у цивилу (препознао сам једног, избацивач у градском кафићу, Јанковић). На оку су цијело јутро држали моје дијете и моју жену који су били испред зграде и који су примијетили чудно понашање.
Одбио сам легитимисање, прије свега што ми се полицајац обратио са: „Милачићу, дај личну карту“, и што је било јасно, и из ранијих сусрета у полицији, да одлично зна о коме је ријеч. Жељели су тада да ме по сваку цијену склоне одатле, легитимисање је било само алиби (али и провокација!), баш као што су привели једног младића који је кренуо по хљеб, а живи у згради непосредно поред уприличене изложбе. Савјет за грађанску контролу рада полиције, подсјећам, у потпуности је уважио моју притужбу.
Пристанак на легитимисање значио би, тако сам мислио тада, а и сада, пристанак на бесрамни притисак, па сам га одбио — као чин грађанског неприхватања кршења мојих Уставом загарантованих слобода, слободе на кретање — да се легитимишем, јер им је мој идентитет био итекако познат, што су ми на лицу мјеста и признали. Они су, потом, хтјели да ме на силу приведу, а ја сам се отргао и потрчао педесетак метара и сам дошао до марице, у жељи да не трпим њихове диктате.
И тада сам казао, а сада понављам: плаћање казне значило би прихватање одговорности за нешто за шта нисам крив, још више, за угрожавање мојих слобода. Зато нијесам, нити намјеравам да икада платим казну, иако још имам законску могућност за то. Плаћањем казне постао бих саучесник једног накарадног и бесрамног режима и система који гуши све који другачије мисле, нарочито када је у питању НАТО.
За крај оно тренутно најважније и најзнаковитије. Одлучили су да позив за затвор уруче баш сада, у тренутку када, између осталог, радимо на „Иницијативи за референдум“, док се заједно боримо да се чује глас огромне већине грађана, док власт покушава да мимо воље народа одлуку о једном тако важном друштвеном и државном, историјском питању, донесе у полу-парламенту.
Ријеч је о невиђеном притиску и жељи да се, по сваку цијену, сви они који им сметају на овом њиховом насилном путу, склоне, на овај или онај начин, да се у јавности криминализују, облате, етикетирају. Тако то ради НАТО, са својим локалним партнерима, то је њихово поимање демократије, планетарно: Гвантанамо демократија. Неће им проћи, узалуд се труде, ово је борба у којој, дугорочно, губе, као и сви окупатори кроз историју: слобода увијек проклија.
Позван сам, коначно, да 24. априла, у 9 сати, дођем у Суд за прекршаје, ради извршења казне. Поћи ћу тамо да видим да ли ће заиста, онако како су најавили, одлучити да заводе НАТО диктатуру и шаљу у затвор.
Казну платити нећу, ни по коју цијену, и радије ћу одробијати тих двадесет дана, и тамо бити слободан.
