Шта спаја хрватски „Агрокор“ и „Агрокомерц“ из Велике Кладуше у Босни и Херцеговини?
За почетак — сам почетак. Основна делатност им је прехрамбена индустрија, а стартовали су скромно да би израсли у гиганте на нивоу двадесетомилионског тржишта некадашње Југославије. Да ли ће им и судбина бити слична, без обзира на то што су „расли“ у различитим политичким и економским системима? Политика која је, без сумње, кумовала и настанку оба пројекта, сасвим сигурно неће остати по страни.
Човек који је 1971. године од великокладушке земљорадничке задруге са 26 запослених у кратком року створио „Агрокомерц“, компанију која је до избијања афере 1987. године постала један од највећих прехрамбених комбината у СФРЈ, Фикрет Абдић данас је начелник општине Велика Кладуша. И после свега што је у међувремену био, по пресуди суда чак и ратни злочинац, због чега је одлежао 10 година и девет месеци затвора, његови суграђани нису заборавили због чега су му дали надимак Бабо. Крајем прошле године убедљиво је победио у трци за градоначелника.
Прва значајна инвестиција покренута је 1971. улагањем 18 милиона динара у перадарску фарму. У периоду славе „Агрокомерц“ је запошљавао 13.600 радника, у Великој Кладуши и бившим републикама бивше државе. У годинама између 1982. и 1986. годишња стопа раста производње износила је 10 одсто, роба се извозила широм Европе.
Располагао је са 523 перадарске фарме које су биле распрострањене на око 600 километара квадратних, 24 фарме код Цетинграда, 400 хектара земљишта. Имао је и грађевинску као и транспортну оперативу. У поседу „Агрокомерца“ била је и Интерна банка Бихаћ.
А онда је 1987. после сумњивог пожара у „Агрокомерцу“ кренуло испитивање финансијског стања комбината. Као бомба је одјекнула вест да је успешни гигант за производњу хране издао око 400 милиона долара меница без покрића, и то код 63 југославенске банке. Тако је рођена афера „Агрокомерц“, прва те врсте.
Проблем „Агрокомерца“ није био у томе што их је користио за лажна покрића, јер то су радила и друга предузећа. На крају, Абдић је само користио систем који су креирали политичари који ће га касније и оптужити. Уосталом, менице без покрића су, могло би се рећи, претеча данашњих финансијских деривата, изведених хартија од вредности, без којих је данас незамисливо финансијско пословање на међународном финансијском тржишту, поготово на Западу.
Бабова грешка била је што је менице без покрића користио масовно, без контроле. Уосталом, као и власник „Агрокора“ Ивица Тодорић, који је, несумњиво охрабрен политичким леђима, кредите узимао шаком и капом. Па чак и по неповољним каматама.
Фикрет Абдић, први човек компаније „Агрокомерц“, ухапшен је 1987. године и првостепеном судском пресудом у овом поступку осуђен на 4,5 година затвора због економског подривања земље. Пресуда никада није добила правоснажност, а из затвора је изишао крајем октобра 1989.
Шта се заправо десило у том меничном скандалу, ко су били стварни кривци, ко жртве, да ли је пожар био подметнут да би финансијске и друге службе ушле у „Агрокомерц“ ни данас није расветљено, али су многи склони закључку да је прича о „Агрокомерцу“ највише политичка и правосудна, а најмање привредна.
На тај закључак указује и политички епилог афере. С пролећа 1988. пред судију је изашло 25 оптужених, а из Савеза комуниста Југославије је искључено њих 42 која су имала везе са афером. Тога дана оставку је поднео Хамдија Поздерац, најутицајнији политичар БиХ.
„Агрокомерц“ постоји и данас, али није ни сенка гиганта. Пореска управа БиХ је 2013. продала један део заплењене имовине због неисплаћених пореза, а Агенција за приватизацију Федерације БиХ ставила је 2014. године ту фирму на списак компанија за приватизацију. Будући да није пронађен купац који би преузео све обавезе — дугове, неисплаћене плате и доприносе — Агенција је понудила и делимичну продају имовине „Агрокомерца“. Тада је вредност његове имовине била 200 милиона евра.
Бивши „Агрокомерцови“ радници-деоничари, њих око 7.200, не одустају ни данас од њега. Кажу, значило би то да су одустали и од опстанка на тим просторима, које људи последњих година у колонама напуштају, баш као и пре четрдесетак година када су одлазили „трбухом за крухом“. Пре него што им се догодио Бабо.
Шта ће бити са 60.000 запослених у „Агрокору“, чеду Ивице Тодорића, није још на видику, али без сумње имају разлога за стрепњу. Од тог броја половина је у матичној Хрватској, друга у три државе некадашње Југославије — БиХ, Словенији и Србији.
У ланцу — власник, банке, добављачи и запослени, економисти сматрају да ће први страдати добављачи, док ће банке обезбедити себе.
Стендстил аранжман које су банке-повериоци, међу којима је највећа руска „Сбербанка“, договорили са Тодорићем за стабилизацију фирме, већ је донео промене. Реструктурирање компаније, практично управљање њом, већ је прешло у друге руке. За то је задужена консултантска кућа „Алварез и Маршал“.
„Агрокор“ пре годину дана, ни уз помоћ америчке инвестиционе банке „Голдман Сакс“, није успео да изда обвезнице којима би репрограмирао већи део дуга компаније. Неки добављачи, већ навикли на дуге услове плаћања, као средство плаћања примали су и „Конзумове“ потрошачке бонове.
Удео дуга и новчаног прилива, као кључног показатеља финансијског здравља предузећа, у овој години износи скоро 7:1, а да би се компанија дугорочно одржала у трговини та размера би требало да буде 4:1.
Да ли ће реструктура „Агрокора“ значити и спасавање продајом имовине, односно неких од фирми које позитивно послују? По оцени економиста, Тодорић би их пре или касније морао продати. О томе ће сада одлучивати Антонио Алварез Трећи који ће водити „Агрокор“.
Један од разлога „Агрокорових“ проблеме свакако се може приписати томе да је Тодорић свој пословни систем годинама градио на рачун хрватске државе, која га је хранила субвенцијама. Само у 2015. примио је на њихово име 26 милиона евра. Држава га је бранила од иностране конкуренције и помагала му политиком курса куне, што је за „Агрокор“ кључно јер има кредите у еврима и доларима.
Указују, такође, на скупо задуживање „Агрокора“, који је кредите узимао по каматној стопи већој од девет одсто, за разлику од конкуренције, „Лидла“ и „Кауфленда“. Они су се код Европске банке за обнову и развој и Светске банке у последњих неколико година узели кредите по камати од само 0,8 посто.
„Агрокоров“ кључни проблем остаје велики дуг који се процењује на око шест милијарди евра. То је цена мегаломанског ширења од средине деведесетих. Чашу је, слажу се економисти, прелила куповина словеначког „Меркатора“, која је била готово фикс идеја Тодорића у годинама када је светска економска криза тек била на измаку.
„Агрокору“ није растао само финансијски дуг. Ликвидност се урушавала на рачун добављача којима је на почетку прошле године дуговано читавих 2,1 милијарду евра. Они ће, сматрају економисти, први платити Тодорићев цех.
Аналитичари не заборављају да је Тодорић „Агрокор“ почео да гради у раним година хрватске самосталности и да је пријатељство с члановима породице Туђман и тадашњим премијером Никицом Валентићем искористио за куповину јефтиних предузећа, коју је финансирао повољним кредитима тада државне Загребачке банке.
И актуелни хрватски министар финансија Здравко Марић долази из „Агрокора“. Ових дана трпи константне прозивке за затварање очију пред проблемом који хрватски БДП може срозати на нулу. „Агрокор“ је фирма која у укупном БДП-у Хрватске учествује чак са 15 одсто. По мери „Агрокора“ је, сматрају критичари, донесена и пореска реформа ХДЗ-ове владе…
Да ли ће политичко залеђе Тодорићу помоћи да не плати свој део цеха? Тешко. Као што није ни Абдићу.
Његова олакшавајућа околност је што је Бабо ту муку мучио заједно са ратним збивањима и на крају од „најуспешнијег социјалистичког менаџера“ стигао до ратног злочинца.
Општа је оцена да две руске банке, „Сбербанка“ и ВТБ, као највећи повериоци, неће допустити да „Агрокор“ пропадне, али да му Тодорић више неће бити власник.
У суштини, и чувена „афера Агрокомерц“, као и „случај Агрокор“, као и у свакој посрнулој фирми, своди се на исто. Намирити банке, одвојити добар посао од лошег, смањити плате, ослободити се вишка запослених. Па докле се захвати.
