Почетком ове године се навршило 10 година од како је вешањем, после трогодишњег заробљеништва, погубљен председник Ирака Садам Хусеин током рата који је против Ирака водила коалиција на челу са САД. Рат који је трајао од 2003. до 2010. године отпочео је под изговором да Ирак поседује оружје за масовно уништење.
Чињеница да је Пентагон платио 540 милиона долара за лажне снимке Ал Каиде и њима оправдао америчку инвазију на Ирак, ипак је у међувремену процурила у јавност, као и снимци, што се коначно завршило признањем ЦИА.
Од завршетка тог рата требало је да прође шест година па да свет из извештаја комисије лорда Џона Чилкота сазна да се и Британија укључила у рат који је однео неколико стотина хиљада жртва, неки процењују чак и до милион, на основу непостојећих доказа.
Колико ће требати да се дозна истина о најновијем страдању цивила у наводном нападу снага сиријског председника Башара ел Асада на побуњеничко упориште Идлиб? Тровање хемијским оружјем најмање 72 цивила, од којих је 20 деце, у Идлибу било је повод за ракетни напад САД на војну базу у Сирији.
На тврдње Русије да одговорност за напад хемијским оружјем није на сиријском режиму, Американци су одговорили „томахавцима“.
У тренутку када се воде мировни преговори о Сирији, пошто је ДАЕШ маргинализован од када се на позив Дамаска Москва укључила у ваздушне акције против те терористичке организације, савршено је јасно да сиријска власт није имала никакву потребу да себи пуца у ногу неразумним хемијским нападом.
Проблем је очигледно то што је осим ДАЕШ-а у Сирији маргинализована и улога Вашингтона. Зато је логично питање да ли су амерички „томахавци“ испаљени на сиријски војни аеродром у Шаирату покушај његовог враћања у игру.
Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров је одмах оценио да акције САД у Сирији подсећају на ситуацију са инвазијом на Ирак.
Члан Одбора за спољне послове Савета федерације Русије Игор Морозов је том поређењу додао и разарање Либије и бомбардовање Југославије.
„Сада је савршено јасно да је хемијски напад у Идлибу био америчка провокација како би се оправдао напад на ваздушну базу“, навео је Морозов.
Да су такве акције специјалитет Пентагона и сами смо се уверили на сопственој кожи када је „случај Рачак“ послужио као покриће за НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. године. У том селу нису били убијени албански цивили, како је тада тврдио шеф верификационе мисије ОЕБС-а на Косову Вилијам Вокер, већ терористи такозване Ослободилачке војске Косова.
То је доказала судија Даница Маринковић, шеф српског истражног тима Окружног суда у Приштини, прва Српкиња која је ушла у Рачак. Али кога су занимали прави докази.
Поред жртава и уништене инфраструктуре резултат бомбардовања је инсталирање америчке базе на Косову и Метохији које је под патронатом САД касније самопрогласило независност.
Рат у Босни и Херцеговини у којем су Срби били дежурни кривци за сва злодела посебно је обојен масакрима у Сарајеву у Улици Васе Мискина 1992. и у два случаја на пијаци Маркале, 1994. и 1995. године.
Иако су светски медији, одмах пошто су се масакри догодили, као кривце оптужили Србе, званичници УН су оценили да се не може са сигурношћу утврдити са чије су стране гранате дошле. То су изјавили и тадашњи командант снага УН у бившој Југославији, британски генерал Мајкл Роуз и специјални изасланик УН за бившу Југославију, јапански дипломата Јасуши Акаши.
Осим војних показатеља, у прилог тези да су масакри били режирани указивало је и то што су се догађали уочи неког преломног тренутка за прекид рата. Тако се масакр у Улици Васе Мискина догодио одмах пошто је најављено потписивање Лисабонског споразума, а други на Маркалама одлучујуће је утицао на одлуку НАТО-а да бомбардује положаје Војске Републике Српске.
У најновијем рату у Сирији још су у свежем сећању призори са „лешевима“ из Алепа који се мешкоље под белим чаршавима.
Као „зверства“ Руса у Сирији глобалне медијске куће Си-Ен-Ен и Би-Би-Си лансирале су снимке наводних цивилних жртава умотаних у беле покриваче. Пошто им није баш било лако да (не) дишу испод њих, немаром уредника који није прегледао материјал пре пуштања, свет је сазнао да су лешеви прилично живахни. Било би смешно да није трагично.
Уосталом, Макс Блументал, новинар од професионалног интегритета, награђен низом признања, каже да „Кампања за Сирију“ оперише по налогу Вашингтона, иако се самопрокламује као залагање независне адвокатске групе за мир и демократску будућност Сирије.
„Та група играла је кључну улогу у сејању слика и прича о хорору у сиријском граду Алепу, а у сарадњи са тамошњим групама какве су Сиријске цивилне одбрамбене снаге познатије као ’Бели шлемови‘. У стању је да на улице изведе на хиљаде демонстраната. Иако има битну улогу у обликовању западне визије сиријског грађанског рата, који траје шест година и сада је стварни имиџ ’Кампање за Сирију‘, потпуно је непознат широј публици“, каже Блументал.
Слике о стању у Алепу, које су захваљујући Кампањи отишле у свет, имале су, како напомиње, задатак да оправдају већи војни ангажман САД у Сирији.
А ни „Бели шлемови“ и „Кампања за Сирију“ нису самосталне организације. Основане су у сарадњи са америчком Агенцијом за међународни развој (УСАИД), тачније, њеним политичким крилом „Бироом за транзицијске иницијативе“.
Тако то раде Пентагонови режисери ратних похода, доносећи свету демократију на крилима „томахавка“, а за рачун својих економских интереса.
