„Није нормално да кадетска репрезентација освоји медаљу и диже три прста“, устврдио је црногорски министар спорта Никола Јановић.
Овај бивши врхунски ватерполиста својевремено је играо и за репрезентацију Србије и Црне Горе и са њом био првак Европе 2001. у Будимпешти и света 2005. у Монтреалу.
Данас је очито, на новом задатку добијеном од „капитена“ Душка Марковића, а све под палицом „тренера“ Мила Ђукановића, чији „стручни штаб“ већ деценијама као есенцијални део стратегије има паролу: све супротно Србији.
Лабораторијско црногорство
Ватра те Милове нове Црне Горе није топла.
Овај својеврсни натприродни куриозитет последица је чињенице да однарођени режим гради идентитет и интегритет на антисрпству, па је зато све некако пројектовано, вештачки, лабораторијски.
Мора константно да се тарка иначе се угаси и остаде само она права и једина Црна Гора.
Како би зацртани циљ био остварен иде се чак дотле да кадети срећни због медаље треба да промене образац понашања приликом славља. Освојиш медаљу, пуцаш од самопоуздања и уместо да се радујеш мораш да мислиш шта би се Милу свидело у начину прославе победе.
Међутим, усађени рефлекси се не мењају. Зато онај пламен који поменусмо гори, али не греје. Тај усађени рефлекс су подигнута три прста (палац, кажипрст и велики прст).
Растављена три прста, најчешће десне руке, први је промовисао Вук Драшковић на митинзима опозиције деведесетих. Да ли је то некадашњи краљ тргова и улица учинио због нека три тадашња захтева његовог СПО-а, због тога што се сетио да је на некој слици видео Милоша Обреновића да показује сличан знак или му је пак само пало на памет, најмање је важно.
Сви, сви, баш сви
Чињеница је да је овај знак, поред претполитичких Вукових књига, оно што ће надживети Драшковића. Високо подигнута рука и три прста постали су општи српски поздрав.
Тај поздрав је толико постао популаран да га подиже чувени Марадона кад жели да покаже приврженост Србима. Исто учини холивудски глумац Мајкл Медсен као знак захвалности на гостопримству у Србији или Роберт Просинечки отпоздрављајући Звездиним навијачима.
Због Влада Дивца је онолико НБА суперстарова овај знак промовисало у Америци. Кад Бастијан Швајнштајгер поручује да му је добро у браку са Аном Ивановић, покаже овим знаком да је српски зет.
Сећамо се и фотографије Меланије Трамп са подигнута три прста…
Једино је Николи Јановићу и чаушима црногорског главаша овај знак очито великосрпски поздрав, па му ваљда због тога „није нормално“ да га подижу репрезентативци Црне Горе.
„Живјела нам Црна Гора, и ви униформисани, горе два прста“, готово промукло је деведесетих на неком од митинга заповедао Славко Перовић, тадашњи лидер Либералног савеза Црне Горе. Два прста која је промовисао нису били кажипрст и велики прст као знак победе, већ палац и кажипрст који подигнути формирају латинично слово „Л“ —црногорски либерали.
Сакаћењем се не постаје Црногорац
Перовић је тада — у времену љубави Црне Горе и Србије, односно Мома и Мила с једне и Слобе или Слоба с друге стране — био јеретик који се залагао за самосталну Црну Гору. Од владајућих врхушки и доброг дела народа био је третиран, ако не исто као албанска иредента са Косова и Метохије, а оно као шиљак који је желео да оћорави „два ока у глави“.
Славко Перовић је поодавно политички мртав, али перовићизам као својеврсна идеологија је никад живљи у Црној Гори. Ђукановић је од Перовића преузео (читајте ово као еуфемизам) ту идеју која га одржава у политичком животу, али је начин њеног спровођења накарадан, па се никако не прима.
Наставе ли са насилним „утеривањем новоцрногорства“, прекором спортиста због гестова приликом славља, фалсификовањем Његоша и свеукупним експериментима који личе на „враћање пасте у тубу“ подгорички режим и његови гласноговорници ће само створити контраефекат.
Србија и Црна Гора су сад по два ока у две главе. Забрањивање употребе три прста неће црногорску главу учинити паметнијом, лепшом и здравијом, већ ће само осакатити црногорско тело.
Духу не могу ништа. Он је у Србији.
