„Када гледате однос рејтинга политичких партија и личности и стања у друштву, то вам је као да идете код лекара, он вам каже колики вам је шећер, а ви морате да знате и зашто је то тако. Међутим, код нас се узрок не гледа. То исто се дешава и са нашим друштвом и због тога се Демостат труди да такве ствари појасни људима. Када смо објавили да неће бити другог круга, нас су напали да смо про-Вучићеви, а ми смо само били реални“, каже Пановић за Спутњик.
Колико је председничка кампања била фер?
— Александар Вучић је водио кампању као фанатизовани опозиционар са свим државним и партијским ресурсима. Била је то кампања „спржене земље“, остале кандидате је буквално обрисао. Чудим се да су остали кандидати пристали да иду на изборе, а да није било дебате на јавном сервису. Погледајте француску председничку кампању, они дебату имају већ у првом кругу. Српским кандидатима је сада касно да кукају, када су дали избони легитимитет.
Какве грешке су правили председнички кандидати и каква је њихова будућност?
— Вук Јеремић је имао дисперзивну кампању, није имао јасан циљ. Он је као веома образован човек, са много међународних конаката, радио добро у УН али је био заштићен — није прошао кроз српско блато, није прошао „топлог српског зеца“. То је сада прошао и можда је нека врста иницијације урађена. Тај његов резултат делује депресивно поготово у односу на Љубишу Прелетачевића Белог, али ако погледате да су испод њега остали „тешкаши политичке сцене ’90-их“ и када би његов резултат претворили у број посланика, има елемената да Јеремић може да се бави политиком. Што се Белог тиче, за њега је најбоље да само форсира концепт, а да не ради ништа, тако најбоље пролази. Са друге стране, ако се он уозбиљи, поставља се питање да ли је он Бели. То је филозофско питање. Он је антиполитика, али многи који за њега гласају показују политички став — презир према официјелној политичкој понуди.
Каква је судбина Саше Јанковића и ДС-а?
— Јанковић је озбиљан, тврд политичар, са великим потенцијалом. Он је у кампањи држао линију која је ишла од савамалског случаја, потенцирања државе и наметања себе као јединог. Он је баш у интервјуу Спутњику зазвучао као Коштуница државотворно, али је у последњем тренутку процедио Сребреницу кроз зубе. Вешто је водио политику иако је био под великим притиском. Однос Демократске странке мора што пре да се реши. Глупо је да Јанковић преузме странку од Драгана Шутановца, а победу би морао да капитализује. Има ту елегантних решења: зашто не би рецимо постао лидер Нове странке?
Где су после ових избора странке које су гласале за Александра Вучића?
— Сви они сада постају напредњаци. Расим Љајић, Ивица Дачић, Богољуб Карић, Александар Вулин, сви су „они помало напредњаци“, ту постоји једно озбиљно органско јединство. Једино се изван њега држи Вук Драшковић који се искрено, у последње време и не бави политиком. Сви су сада ушли у гравитациону Вучићеву силу да када би били избори, питање је да ли би СПС имао снаге да иде самостално.
Ко ће у премијерску фотељу уместо Вучића?
— Питам се колико је Ана Брнабић авангардна за ово друштво. Мислим да би са Душаном Вујовићем, који личи на Мирка Цветковића, могла да се направи једна експертизација Владе. Он не би иритирао опозицију, бавио би се својим послом, та влада би деловала менаџерски, али би Вујовић био неубедљив када би требало да прича о Косову. Као кандидат се спомиње и Ивица Дачић, који је показао висок степен лојалности, има таленат да све незгодне ствари преведе у форму да постану симпатичне.
Кога видите као кандидата владајуће коалиције на изборима за градоначелника Београда и да ли би опозиција могла да се уједини око једног човека?
— Ови председнички избори су показали да владајућа коалиција не стоји добро у престоници, колико у неким другим деловима Србије. Иако се помињу Селаковић и Стефановић, у обзир долази и Мали који је издржао свашта. Тражиће се неко ко може да парира опозицији, урбаном Београду који ће бити веома мобилисан. Вучић је наметнуо да је пораз немогућ али први неуспех, било то у Косјерићу или негде другде, може да буде психолошки веома незгодан за машинерију владајуће коалиције. Ови избори су показали да је више кандидата опозиције била лоша ствар и поука је да за Београд треба организована опозиција која је у ствари битка за Србију. Мора се променити филозофија избора, Београд не треба да буде комунално питање, већ је главна ствар како симболички победити Вучића. Замислите само да Саша Јанковић буде градоначелник и да „Београд на води“ буде у његовом рејону.
После новог председника добили смо и нове протесте. Да ли очекујете да ће бити бар део њихових захтева бити испуњен?
— Мислим да је требало да изађу пре избора и да поставе један циљ — расписивање избора за уставотворну скупштину. Тајминг је лош, тешко је обарати некога коме су честитали и Исток и Запад. Са друге стране, људи имају право да демонстрирају, мада су мене и остале наше колеге поприлично затекле. Студентски протести су циклична ствар и веома је чудно што их овако дуго није било. Што се тиче оптужби да их финансирају стране службе или владе појединих земаља, могу да кажем само да у Србији влада потпуна параноја.
Каква слика се протестима шаље у свет?
— Зависи ко како гледа и шта очекује. Ако демонстрације имају снагу као што су имале 1996/97, када је слоган „Београд је свет“ обишао земаљски куглу у најлепшем смислу, онда неће шкодити. Са друге стране, ако се то претвори у нешто друго, не знам шта ће се догодити. Држава је за сада према демонстрацијама ноншалантна, питање је да ли ће неко стати иза њих и ко би то био.
