Он подсећа да су земље ЕУ, САД и Јапан када су били на врхунцу моћи, много веће него што је данас има Кина, извозили на кинеско тржиште које су сматрали слободним. Зато је овакво понашање лицемерно, каже гост „Енергије Спутњика“.
„Данас Кинези хоће на исти начин да се боре против моћних компанија и да извозе у те велике земље рачунајући да је цена њиховог челика нижа, зато што имају бољу организацију, другачији начин обезбеђења финансијских средстава, имају могућност да вештачки одржавају курс. У неком тренутку амерички челик је коштао 650 долара по тони, европски 420, а кинески је био испод 300 долара. Европа је сматрала да је то антидампиншко понашање. То је за мене невероватно лицемерно. Када ми то урадимо вама, то је тржишно понашање, а када ви то исто урадите нама, онда је то нешто што није дозвољено правилима светске трговинске организације“, каже Савић.
Он додаје да је Светска трговинска организација постала оруђе монополиста, али да је глобална економска криза показала да је цар го и да је Кина кроз кроз њу прошла много боље. Између осталог, купила је и нашу железару. На трговину челиком у великој мери могу да утичу и односи Кине и САД, подсећа саговорник „Енергије Спутњика“.
„Кина се у политичком, војном и економском смислу изузетно динамично буди и то помало збуњује Американце. Посебно новог председника, па је створена нова атмосфера напетости. Ипак, не треба заборавити да су Кина и САД ривали, али и партнери. У економском смислу, биће овде још много дуела, али и сарадње, они практично зависе једни од других. Они су и конкуренти и сарадници“, оцењује професор Савић.
Иако су из Хестилове железаре у Смедереву саопштили да су усредсређени само на продају својих, српских производа, очигледно је посао у Србији нека врста одскочне даске за даљи продор Кине на европско тржиште. То је земља која гледа педесет година унапред, која је по много чему специфична, има наглашан либерални приступ, који се не разликује од оног у САД, а с друге стране Комунистичку партију, која све то чврсто држи, објашњава Савић.
„То је само једна компанија, а таквих има доста у Кини. Европско тржиште је само једно од тржишта и није само челик у питању. Јасно је да Кинези овде имају дугорочни интерес, они ће градити у Србији разне пруге, мостове, термоелектране, железара ће им требати. Челик није намењен само за пласман на европско тржиште, а постоји велика шанса да на њега продру, на други начин. Свакако размишљају о дугорочном интересу“, каже Љубодраг Савић.
Он не очекује велике ломове на светском тржишту челика. Може да се деси само лом друге стране, да тражња за челиком пада, то би могао да буде проблем, јер ако имамо напредак, сви су мање-више задовољни, само неко добија више, а неко мање, каже Савић.
„Кад су цене сировина и енергије почеле да расту Европска унија је имала капацитете од 550 милиона тона за прераду челика, а требали су у кратком временском периоду да га спусте на 350, то је ишло веома тешко. Лако су се договорили о цени, али су се тешко договарали о снижавању квота за производњу на нивоу ЕУ. Данас је производња ЕУ испод 150 милиона. Индустрија челика није више толико важна, за Немачку јесте, али и то су ствари које морамо да имамо у виду“, закључује Савић.
Иначе, кинеско Министарство трговине затражило је од Брисела да исправи грешку, поручујући да ће предузети потребне мере како би заштитило права кинеских компанија које ће морати да плаћају знатно веће царине на извоз производа у ЕУ.
