Једна од највећих рок звезда бивше Југославије Бранимир Џони Штулић дочекује 64. рођендан у добровољном изгнанству у Холандији. Џони већ деценијама упорно одбија позиве да се „врати“ на простор на коме је стекао славу упркос примамљивим финансијским понудама.
О вероватно најутицајнијем рок песнику Балкана разговарали смо са књижевником Мухаремом Баздуљем који ће на учествовати на трибини „Шта је (нама) Џони данас и шта нам је био“ која ће се одржати на Штулићев рођендан у Дому културе Студентски град.
У популарној култури социјалистичке Југославије, Џони Штулић и „Азра“ јединствена су и иконосна појава и он је био лик „који је створио своја правила и свој контекст из ког је деловао“, каже Баздуљ.
Рокенрол као судбина
Иако је његов бенд „Азра“ био део загребачке новоталасне сцене с почетка осамдесетих, „Штулић је био јединствен зато што, као и сви такви харизматични уметници, нити је хтео нити се могао уклопити у било какав шири покрет“.
„Његова рокенрол прича је пуно више судбина него каријера. Он не прави никакве компромисе, не уклапа се ни у какву ширу матрицу него тера своје“, каже Баздуљ.
Он подсећа и да су песме „Азре“ релативно брзо од озбиљних теоретичара књижевности, слично као у случају Арсена Дедића, уврштаване у антологије поезије.
Почетком осамдесетих, три највећа југословенска рок бенда били су „Бијело дугме“, „Рибља чорба“ и „Азра“. „Дугме“ је имало „најширу базу“, а за „Чорбу“ је интересантно да је имала јачу базу у Загребу него у Београду, и међу публиком и критиком.
Цане и „студењаци“
Кад је реч о „Азри“, у неким политичким категоријама била је „најлевљи бенд“, сматра Баздуљ, и у класном смислу најближа „студентско-пролетерској бази у Југославији“.
Саговорник Спутњика подсећа на Цанета из „Партибрејкерса“, који је једном рекао да поштује Штулића, али да нису били његови велики фанови. На питање зашто, Цане је рекао: „Знаш, то су више били студентски домови“.
„Мислим да је тајна југословенске популарне културе била у јакој публици из релативно малих градова попут Чачка, Ваљева, Сиска, Добоја, Травника који су имали између 30 и 100 хиљада становника, а који су, у социјалном смислу, имали све што град као урбана целина треба да има. Чини ми се да је „Азра“ ту имала страшно захвалну публику. Ту постоји још једна ствар — Џони је био фанатик јавних наступа, концерата, и није био гадљив на свирке у унутрашњости“, каже наш саговорник.
Зашто су га заволеле усташе
Баздуљ подсећа на „једну бизарну анегдоту“ која показује како су људи, као и у „правој поезији“, и у Џонијевим песмама успевали да нађу оно што им треба. Због стиха „не жалим што сам четврти одзада исто као и прије рата“ у песми „Но комент“, су ′89. или ′90. тада „већ пробуђени хрватски националисти“ у Имотском почели да обожавају Џонија.
„Они су ’четврти одзада‘ читали у кључу абецеде, а то је слово ’у‘, и мислили су да он тиме исказује своје симпатије за усташе, што је потпуни апсурд. Колико год то било глупо и апсурдно, има нечег дирљивог у моћи поезије да потпуно различитим људима подари тачку идентификације“, каже Баздуљ.
Иако је Бранимир Штулић једном приликом изјавио да се „борио против комунизма кад су комунисти били најјачи“, по доласку „демократије“ се разочарао и отишао у добровољно изгнанство.
Искупљење за Југославију
Према мишљењу Баздуља, он припада генерацији која је била разочарана социјалистичким системом и кроз своје политичке песме био је икона „либералне критике комунизма и једноумља“. Међутим, он, као и маса људи, није био свестан да „ако коњ комунизма цркне, да је најбржи, најспособнији и највиталнији коњ у том тренутку — коњ национализма“.
Баздуљ сматра да је за данашњу Џонијеву позицију најважнији биографски моменат тог реза са свим што се десило након распада Југославије и, како каже, чини му се да је од свих људи који су чинили југословенску културу он једини који је поступио потпуно часно и који је ту културу искупио.
„Ми смо сви у јудео-хришћанској цивилизацији формирани на тој јеванђелској причи о Исусу и могућности једног човека да искупи свет и човечанство. Та прича је толико ушла у колективну подсвест да у већини трагедија увек имате у сећањима људи причу како је неко био људина и мислио више на друге него на себе, и на тај начин спасао идеју о доброти. Мени се чини да је у овој ситуацији Штулић једини који никад није кокетирао ни са једном од зараћених страна и ’злочиначких идеологија‘ и који је чак по цену властите штете истрајао на томе на чему је истрајао“, каже Баздуљ.
Илијада, Одисеја, народњаци, лектира
Иако је у добровољном изгнанству, чак је одбио све пасоше бивших југословенских република који су му понуђени, Бранимир Штулић не престаје да ради. У међувремену, објављена су му „Изабрана дјела“ у 14 књига, препевао је „Илијаду“ и „Одисеју“, а повремено на свом каналу на Јутјубу објављује обраде народњака.
Према Баздуљевом мишљењу, обраде народњака у његовом доживљају музике нису никакав посебан рез и оне природно произилазе из целе његове каријере. Он каријеру почиње песмом „Балкан“, а на најјачим албумима има обраде традиционалних народних песама.
Прошле године је у Хрватској једна од релативно фреквентних тема била предложена реформа образовног система у оквиру које је једна од тема била да се у неку врсту изборне лектире уврсте и Штулићеве песме. Он је рекао да то не жели и чак да забрањује.
Сартровим путевима слободе
„Његова реакција је потпуно логична, али у некој перспективи, он то не може да забрани. Наравно, не могу да кажем кад ће се то десити, али сам прилично убеђен да ће се то десити и да институционална свест да су песме Бранимира Штулића важан део овдашње културе и књижевности и да је, на неки начин, то и мера ствари кад ће ове културе поново стећи неку зрелост коју су у одређеној мери имале. То може бити и неки симптом повратка на, што би рекао Жан-Пол Сартр, путеве слободе“, сматра Баздуљ.
Бранимира Штулића одавно пореде са последњим добитником Нобелове награде за књижевност Бобом Диланом. На питање чији је Џони, пошто га својатају готово све бивше југословенске републике, Баздуљ одговара да је он уметник оних који га воле.
„Џони је балкански, и мислим да би и он то волео. Сетио сам се да је неки критичар, у доба највећег успона хрватског национализма, написао да је песма ’Балкан‘ била упућена против европских интеграција, тако да Џони припада свима онима који су свесни да је балкански идентитет део њиховог идентитета“, закључио је Мухарем Баздуљ.