После кратког затишја престоницу Србије опет походе западне дипломате. Осим честитки српском премијеру на изборном успеху за председника републике, амерички сенатор Џон Мекејн управо је завршио посету Србији са поруком да је Србија „сила помирења“ у региону. Елем, овако лепе речи обично не остају само на томе, па природно, после њих следи једно велико — али.
Мекејново „али“ односило се на његову забринутост због, како је рекао, „понашања Русије у региону“, наводећи као пример некада нама братску Црну Гору.
Мекејн још није ни слетео у Вашингтон, или куд се већ запутио, а у Србију је слетео немачки министар спољних послова Зигмар Габријел. И немачки високи функционер уочи посете изрецитовао је, после тапшања по ремену Србије која галопира на пуноправном чланству у ЕУ, понеку реченицу, додуше са призвуком заповедног тона, да „Немачка подржава дијалог Србије и Косова, а за ЕУ је важно да оба процеса — преговори о приступању и нормализацији односа са Косовом — теку паралелно“.
Оба госта са Запада од Србије су добила одговоре да остајемо војно неутрални, настављамо пут ка ЕУ и да смо привржени бриселским преговорима. Међутим, дипломатски речник разумеју само изабрани, а шта је речено између редова или у четири ока, остаје само да нагађамо.
Какве поруке су западни гости могли донети у Београд?
Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе каже да долазак Мекејна и Габријела у Београд треба посматрати у склопу континуираних посета представника западних институција Србији, које трају у дужем временском периоду и са далеко већом учесталошћу од посета западних државних и недржавних институција Загребу, Софији, Скопљу, Тирани или Подгорици.
„Србија ипак представља једно острво у мору НАТО и Европске уније у овом делу Европе. Србија има сасвим другачију спољну политику него Хрватска, Румунија, Бугарска или Албанија, и то се види и према односу према Русији, али и у неким нашим активностима везаним за Сирију. Србија је једина европска земља која је упутила хуманитарну помоћ овој држави 2016. године и тако послала један политички сигнал Башару ел Асаду. Србија је такође стратешки партнер Кине, тако да су све те посете у функцији вршења даљих притисака на Србију и покушај инструментализације наше спољне политике у интересима НАТО и ЕУ,“ конкретан је Пророковић.
Он напомиње и да верује да је Русија, поред Косова, једина тема свих посета западних званичника Београду у последњих годину и по дана, и сматра да су те две теме и те како повезане.
„Србија без Косова и Метохије заузима једну важну позицију, али ако погледамо број становника, нашу војну моћ и економске параметре, није то субјект у међународним односима којим заправо треба посвећивати оволику пажњу. Где је ту проблем? У политичкој моћи Србије и нашем политичком капацитету да се окупе Србија и Црна Гора и део БиХ и Македоније и да се у одређеном контексту и уз подршку Русије прави нека чвршћа сарадња са Бугарском. То може да поремети дугорочно планове атлантских центра моћи у овом делу Европе“, каже он.
Србија, наводи Пророковић, представља крупан регионалан залогај за западне центре моћи због чињенице да је ван Европске уније и НАТО-а.
„И поред свега што су нам радили 20 година, Србија није сломљена, а српско питање није решено онако како је то НАТО желео. У новим околностима у неком ширем међународном контексту са Русијом као једним од важних полова у мултиполарном свету, то све добија сасвим нову димензију и отуда нека врста притисака на нас. Дакле, са једне стране одустати од Косова, чиме би се легитимизовала интервенција НАТО-а и чиме би се сав њихов притисак ставио у сасвим другачији контекст. Е онда Србија не би могла да било шта тражи, нити да исказује било какве намере ни у Црној Гори ни у БиХ нити Македонији. А с друге стране је покушај удаљавања Србије од Русије, која такође жели да поквари рачуницу НАТО-и у овом делу Европе“, закључује Пророковић.
Посету Американца Мекејна и Немца Габријела Београду и њихове поруке Србији, спољнополитички аналитичар Драган Ђукановић различито види од Душана Пророковића. Обе посете Ђукановић коментарише као последицу континуитета наше вишедимензионалне спољне политике.
„Она није окренута само једном центру него је дисперзивна од Вашингтона преко Брисела до Москве, тако да у том смислу треба и читати поруке које су донели са собом. Од Србије се, претпостављам, очекује наставак европског пута, нема никакве промене око чланства у НАТО-у, тако да су то неке темељне координате.“
Ђукановић у Мекејновој бојазни од руског утицаја не види ништа ново.
„Континуитет америчке политике према Балкану је очигледан након доласка Трампове администрације. Њима је и даље приоритет улазак појединих земаља у НАТО. Овога пута у фокусу је Црна Гора и у том смислу они виде неку врсту јачања властитог присуства. С друге стране, Србија је војно неутрална и нема никаквих значајнијих притисака да се та одлука промени“, уверен је он.
