Новинар Ненад Благојевић спојио је примарни посао са послом туристичког водича и тако су настале „Приче са душом“, јединствен портал који доноси приче о успеху обичних људи које среће на путовањима широм света. Најчитаније су приче о талентованим и вредним људима из Србије, који су одлучили да се за бољу будућност боре у својој земљи, најчешће у крајевима из којих су сви побегли у градове, приче које уливају наду у боље сутра.
Први текст објавили сте у новембру 2014. године. Шта Вас је водило, новинарска неиздрж, жеља да објавите нешто лепо у мору ружних прича или сте размишљали о томе да читаоцима понудите нешто ново и на томе зарадите?
— Радио сам осам година у штампаном медију, али сам желео да приче пренесем онлајн, да добијем већу уредничку слободу, јер, иако сам писао приче које су биле сличне причама са душом, увек ми је недостајало простора. Знате како је у новинама, ограничени сте простором, као ви на радију временом, желео сам боље да представим све те људе. Пожелео сам да приче које радим оду даље од тиража у Србији и БиХ. Тако су настале „Приче са душом“ које су убрзо покриле цео свет, поготово нашу дијаспору која много воли да их чита. Осећај који имам сада и онај који сам имао пре три године када сам почео да размишљам о интернету, две су потпуно различите ствари, небо и земља.
Шта вам је рекла околина? Ми смо навикли да радимо и зарађујемо на традиционалне начине. Да ли људи схватају да је ово што радите будућност?
— То је једно од првих питања које су ми пријатељи и породица поставили, чувено питање, а где су паре. Нисам отворио овај сајт само да бих писао животне приче, донео сам велику животну одлуку, дао отказ у познатој компанији где сам био уредник животних прича, оставио сам добру плату и посао у којем није било политике, већ искључиво топле људске приче. Мало њих је веровало у овај пројекат, а ја сам веровао у луду идеју да ће сајт „заживети“. Увек верујем у чуда и када путујем по свету, када погледате мој други сајт „Пут око света“, где су путописи и када видите како се мени лепе ствари дешавају на путовањима и какве људе проналазим, ту се може видети моја мисија, мој мото — да је све у животу могуће. Тако сам веровао да ће „Приче са душом“ лепо да крену, а моји читаоци су много помогли, пре свега су препознали вредне и квалитетне људе, талентоване људе у Србији, региону и целом свету. Тако смо заједно стигли до првог милиона читалаца пре неколико месеци.
Притиснути свакодневним обавезама људи често говоре да ће напустити све и отићи на село. Причама сте мотивисали многе да изађу из комфорне зоне и започну своје послове.
— У већини кључ успеха је, чини се, заиста у промени окружења или је то погрешан утисак? То јесте један од мотива, али ако имате ту идеју треба да дођете до стадијума када су ваше идеје и ваша жеља да промените живот јаче од ваших потреба. То сам схватио на свом примеру, ако имате живот у којем не желите да се одрекнете одређених прохтева, нећете бити спремни да уђете у нешто ново, морате да рашчистите са тим. Окружење је важно, то су најчитаније приче, приче људи који су се вратили на село, који су се преселили из града да би почели да праве козји сир или да би се бавили сеоским туризмом, који су пронашли свој духовни мир заједно са материјалним благостањем које имају, а имају и слободу. Живот без окова је један од покретача промене.
Мало је земаља у којима нисте били. На путовањима срећете занимљиве људе који су на неки начин везани за Србију, занимљиво је да их за нашу земљу најчешће веже љубав.
— Једна од најчитанијих је прича о необичном брачном пару, млада је из Русије, младожења из Београда, они су направили витешко венчање у Манастиру Манасији. Било је то средњовековно венчање, обукли су се као у доба Деспота Стефана, све је било у том духу. Пишем доста о странцима који овде живе, о странцима који су такође као и наши људи који су променили живот, јер прича са душом су универзалне, нису везане само за Србију. Имао бих исту причу у Русији или Француској, ако би се они преселили. То су људи који су решили да промене свој живот. Фасцинантан је број прича о странцима који живе у Србији.
Ми се, незадовољни економском ситуацијом, томе чудимо, а шта кажу странци са којима радите као туристички водич?
— Навикли смо да причамо само о томе да људи одлазе из Србије, радим као туристички водич за француско тржиште, када дођу Французи, обавезно их проведем поред те пекаре коју су у Београду отвориле две Францускиње и кажем, видите, не иду сви у Европску унију, има људи који долазе из ЕУ код нас. Радим приче о мешовитим паровима, ускоро излази прича о једној Перуанки која прави декорације за дечије рођендане, она ме је контактирала и рекла да прати сајт, иако једва говори српски. Ако сте са љубављу дошли да живите у Србији и ако посао који сте покренули радите са срцем, ваш производ мора да буде добар. Људи ће увек препознати, ако радите срцем.
„Приче са душом“ произилазе из два посла којим се бавите, новинарским и послом туристичког водича. Да ли је истина да сте један од ретких који ради некакве ексклузивне туре, за мали број људи, о чему се ради?
— То су, како ми водичи кажемо, приватне туре, радим их на француском и енглеском језику, у питању су туристи који желе да имају само свог водича, коме могу да поставе 1001 питање, што не могу у обичној групи. У тим турама комбинујем приче са душом и филујем их новинарским материјалом, оне нису само историјске, како иначе водичи раде, нису досадне. Свуда у свету водичи се ослањају само на историју, на много податка, а ја причам о свакодневном животу у Србији, о обичајима, одговарам на питања типа како су кафићи пуни у сред дана, да ли ти људи раде. Водим и француске новинаре који пишу о Србији, где их одведем, после о томе пишу. Трудим се да будем објективан, да представим све стране живота, иако своју земљу највише волим. Они ме, када виде како говорим француски, питају, зашто не живим тамо, а ја кажем, зашто бих отишао, тако сам удесио свој живот да ви долазите овде код мене.
Када читамо ове Ваше приче, чини нам се да је све оствариво, али живимо у времену када је јако тешко било шта променити. Нудите ли овим причама неки универзални рецепт?
— Важно је пратити унутрашњи осећај, не треба слушати критичаре који то никада не би пробали, а већ виде вашу пропаст. Поменућу породицу Терзић, они са децом праве накит од перли које можете свуда да купите, али они праве накит са етно мотивима. Искористили су знање о нашој култури. Поента је у томе како распоредите перле. Они имају есенцију чисте љубави која је уткана у производ. Моје село је близу Тополе, тамо ми је много лепо, често размишљам шта да урадим да тамо живим, а овде радим, имам идеју. На Опленцу немате туристичке водиче који говоре стране језике, а туриста колико хоћете, још се нико није сетио да оде да живи у Тополи. То би била сјајна прича с душом.
