Молимо се Богу да му врати памет, рекао је пре неколико година Митрополит Амфилохије реагујући на једну од многих несувислих изјава Мираша Дедеића, такозваног митрополита Михаила такозване Црногорске православне цркве.
Очигледан доказ да молитва првог човека Српске православне цркве у Црној Гори није услишена јесте позив распопа Дедеића грађанима, на Васкрс, да на демократски начин устану у одбрану највиших вредности — слободе, мира и љубави међу верама и нацијама у Црној Гори, које су нападануте и споља и изнутра.
Кривци су, како написа у саопштењу, они „из Београдске патријаршије, који су почетком деведесетих година прошлога века распиривали мржњу међу народима у Хрватској и Босни и подстрекавали на злочине“.
Уста пуна барута
„Свештеници су им (СПЦ) апостоли зла и мржње коју сију на све стране по нашој земљи. Она је и организација која служи за богаћење београдских попова, распродајом наше црквене имовине, нашим непријатељима и несметано противуставно бављење политиком у Црној Гори. Београд је користи за спровођење спољне империјалне политике позивајући се на православље и представљајући се као власник црногорске православне баштине, заснивајући такву тврдњу на окупационим актима Немањића и светосављу“.
Да, све ово, баш овако, написа Мираш Дедеић. На Васкрс, да поновимо.
Да је у питању нека озбиљнија глава, са још озбиљнијом функцијом, па да се човек и забрине. Овако, кад је у питању самозвани митрополит, треба се забринути још више.
Таквима свашта може да падне на памет.
Наиме, Мираш Дедеић је већ 19 година нешто између навијача и јуришника из невладиних организација. Све недовршено, ни тамо ни овамо. Споља ни налик на гладац, унутра стварно јадац.
У опису „посла“ навијача је да провоцирају званични наратив и да се труде да што више и што чешће доспеју у јавност. Циљ им је, дакле, да буду што видљивији, а онда очекују бенефиције.
У опису „посла“ јастребова из већине невладиних организација јесте да у свакој прилици оспоре национални и државни идентитет Срба, истовремено оптужујући те исте Србе и Србију за све лоше учињено на просторима бивше Југославије. Циљ им је да тим провокативним оспоравањима и оптужбама што више и што чешће доспеју у јавност и тако оправдају бенефиције.
Дедеић, дакле, има манире навијача (а речник хулигана) и невладиног јуришника, али му да би био навијач фали група и бројност, а за правог НВО јастреба му сметају брада и мантија.
Посејано деведесетих
Продаја магле Мирашу сличномислеће екипе почиње 27. децембра 1990. на Цетињу, кад је основан одбор за обнову такозване Црногорске православне цркве. Прво полагање бадњака имали су 6. јануара 1991, а две године касније, на Лучиндан, доводе из Америке Антонија Абрамовића и постављају га на чело те квазицрквене организације. После његове смрти устоличен је марта 1998. Мираш Дедеић, веома живописна личност.
Завршио је теологију у Београду, усавршавао се у Риму и Санкт Петербургу, говори неколико језика. Као и Мило Ђукановић, својевремено је био Србин, поносио се тиме и имао чак и неке националистичке изјаве.
Према писању неких медија, на службовању у Италији је био и ожењен.
Свети Синод Цариградске патријаршије га је априла 1997. лишио свештеничког чина и вратио у ред лаика, а потом је у Бугарској хиротонисан за епископа од стране непризнатог патријарха бугарског Пимена.
Од тада до данас Мираш Дедеић тумара по Црној Гори, свету и медијима, даје бомбастичне изјаве и труди се да се наметне, као прошле године кад је у писму градоначелнику Сребренице и реису Исламске заједнице навео да „сви који се на овом простору осећамо људима носимо то бреме зла на својим плећима и молимо се Свевишњем да се више никад не понови такав геноцид какав савремени свет није видео од Другога светскога рата“.
Црногорска православна црква је канонски непризната и таква ће и остати све док се Српска православна црква са тиме не сагласи. Хипотетички, и у том случају, за Мираша Дедеића нема места у њој.
Зато ће он наставити да буде мање од хулигана, а више од расколника који се отео контроли све док Бог не услиши молбу митрополита Амфилохија. Верујући верују да ће тај дан доћи.
