Назарбајев је председник Казахстана још од распада Совјетског савеза, 1991. године, готово пуне три деценије, а у Србији је познат као оснивач и председник Евроазијске економске уније, која окупља земље бившег СССР-а.
Намера му је да казашку ћирилицу, која има 42 знака и у службеној је употреби пуних 77 година, током наредних седам-осам година у потпуности замени специјално написаном латиницом, која би била компатибилна са казашким језиком.
Назарбајев се нада да ће то допринети бржој модернизацији земље и тражи да већ 2018. године сви службени документи, публикације и уџбеници буду штампани „новом“ латиницом. Употреба „старе“ ћирилице биће дозвољена само у прелазном периоду, а потом ће то писмо бити потпуно избачено из употребе.
Професор Московског државног универзитета „Ломоносов“ Владимир Јелистратов у разговору за Спутњик подсећа да је у Казахстану руски и даље један од званичних језика и да га чак и сам Назарбајев редовно користи у председничким обраћањима и говорима. Нагли прелазак на друго писмо у једној држави, упозорава професор Јелистратов, увек носи са собом бројне негативне последице.
„Таква одлука ће довести до многих непредвиђених компликација. Треба изнова подучавати комплетно становништво једне земље, укључујући и старије људе, научити их да користе латиницу, па потом постепено преводити све књиге на ново писмо. Постоје слична искуства у другим земљама. Рецимо, кад шетам узбекистанским или црногорским улицама и видим део назива продавница на латиници, а део на ћирилици, то ми морам признати делује мало шизофрено. Традиција је ипак традиција! Монголи, рецимо, не прелазе на латиницу, њима то једноставно није потребно. Поред тога, ћирилица је у неким случајевима просто ’компатибилнија‘ од латинице. То се односи на све туркијске језике, међу које спада и казашки. Мислим да ће та ’нова‘ латиница коју Назарбајев планира да уведе имати сувише дијакритичких знакова, да ће бити нешто попут вијетнамског случаја. Тај језик на латиници има више дијакритика него слова, па није баш најбољи пример за успешну реформу писма.“
Казахстан је, иначе, већ користио латиницу, и то током совјетског периода, након што је тадашња власт, 1929. године, укинула тада доминантан арапски језик. Латиницу је, потом, 1940. године потпуно заменила ћирилица.
Многи у тој одлуци Назарбајева виде чисто геополитички потез, односно намеру да се земља и народ Казахстана културолошки и политички удаље од Русије, под чијим су јаким утицајем већ деценијама. Један од људи који деле то мишљење је и Станислав Притчин, са Института за оријенталистику Руске академије наука.
„Пребацивање казашког језика на латинично писмо је више политичко него практично питање. Ако је реч о намери да се Казахстан удаљи од свега што је везано за Русију, онда је то веома негативан тренд. Латиница, са друге стране, неће помоћи казашком друштву да боље упозна светску књижевност на енглеском, немачком и другим језицима који такође користе исто писмо, тога морамо да будемо свесни. Поред свега већ поменутог, важно је знати и да је прелазак на друго писмо увек огромно оптерећење и за државни буџет и мислим да ће тај процес трајати прилично дуго“, каже Притчин за Спутњик.
Казахстан је иначе веома богат природним ресурсима, пре свега плином и нафтом, а са Русијом дели границу дугу 7.000 километара. У тој земљи живи велики број припадника руске мањине, а Станислав Притчин каже за Спутњик да је забринут и због њихове, потенцијално негативне реакције.
„Бојим се да би та одлука могла негативно да утиче на односе Русије и Казахстана, јер на северу те земље углавном живе људи којима је руски матерњи језик. Преласком на латиницу, Астана би им послала поруку да се креће у правцу консолидације друштва око казашког идентитета и казашког језика, а то је за њих веома, веома осетљиво питање.“
Намера казахстанског председника да „преко ноћи“ уведе у употребу ново латинично писмо наишла је на оштре критике и у Русији. Током преговора о сарадњи две земље у оквиру свемирског програма, министар спољних послова Казахстана је шефу руске дипломатије Сергеју Лаврову морао потанко да објашњава како у намери да се уведе латиница нема никаквог скривеног значења, нити геополитичког контекста. Оно што још не знамо је да ли га је убедио.
