Кампања за председничке изборе у Француској, који се одржавају 23. априла, ушла је у саму завршницу, а за место првог човека државе у првом кругу бори се 11 кандидата. У трци за гласове француских грађана кандидати нису бирали средства, па су ову кампању, као никада до сада, обележиле бројне афере и скандали.
Према анкетама највеће шансе да дође на чело Француске у овом тренутку имају кандидат центра Емануел Макрон и представница деснице Марин ле Пен. Међутим, Милан Игрутиновић са Института за европске студије за Спутњик каже да последњи подаци из Француске дају простора за потенцијална изненађења на изборима у недељу. Према његовим речима, у последњих десетак дана Жан Лик Меланшон, који се сматра крајњом левицом, знатно је ојачао, углавном на рачун Беноа Амона, представника владајуће Социјалистичке партије, па сада имамо ситуацију да се прва четири кандидата разликују у свега 3 до 5 одсто.
„Макрон је и даље у благом вођству у односу на Марин ле Пен, за око један одсто, а Франсоа Фијон се држи на нивоу на који је пао у последња два месеца након афере са трошковима његове жене од пре петнаестак година у Скупштини. С обзиром на анкете, овај редослед кандидата вероватно није коначан, па није искључено да можемо бити изненађени у првом кругу избора. Други круг избора који се одржава 7. маја свакако ће бити одлучујући, али се у теорији може десити да рецимо Марин ле Пен не оде у други круг или да се то чак догоди Емануелу Макрону, што би заиста било огромно изненађење, с обзиром на очекивања у последњих неколико месеци“, објашњава Игрутиновић.
Како каже, није баш најјасније како се Жан Лик Меланшон попео на четврто место у последњих пар недеља.
„Он је имао неколико добрих јавних наступа, а добро је прошао и у великој јавној дебати у којој је учествовало свих 11 кандидата, док се Беноа Амон, као главни кандидат социјалиста, није најбоље снашао и претпоставља се да је то утицало да се гласачи, центар владајуће Оландове левице, помере мало више улево“, напомиње Игрутиновић.
Он додаје да се у Француској, по свој прилици, дешава оно што се у последње време дешавало у остатку Европе. Примера ради, у Холандији је владајућа Социјалдемократска партија готово потпуно колабирала и једва задржала место у Парламенту, док ће лабуристи у Великој Британији на предстојећим парламентарним изборима у јуну вероватно бити потучени до ногу. Такође, каже Игрутиновић, леви центар у Француској, оличен у владајућим социјалистима, јесте на невероватно слабим позицијама, па је то можда једна заједничка црта која одликује ову годину.
„Дакле, карактеристика је не толико раст неке ’популистичке деснице‘, већ колапс левог краја, јер ти се гласачи не селе толико на десницу колико се редефинише политички простор. Неки иду ка либералнијим партијама, неки у редефинисану левицу која се обично сматрала нешто екстремнијом, тврђом према економској кризи и мерама штедње, према целом том остерити пакету који и ми у Србији, на крају крајева, проживљавамо. То је можда у свему овоме и најинтересантније, па можемо рећи да ниједан од четири кандидата у Француској који су тренутно у врху листе није без шанси да се нађе на челу државе“, каже Игрутиновић.
На питање шта Француска очекује од новог председника, Игрутиновић каже да треба имати у виду да се Франсоа Оланд показао као прилично слаб шеф државе.
„У време Николе Саркозија имали смо његово савезништво са Меркеловом, такозвани ’меркози дует‘, који је доминирао европском политиком. Са друге стране, Француска је током Оландовог мандата изгубила профил и снагу у европској политици чини ми се више због његових субјективних слабости и несналажења током економске кризе, него због релативно слабих економских перформанси државе. Међутим, Француска је свакако утицајна земља, има снагу и то може да се подигне на виши ниво и без неких спектакуларних економских резултата“, истиче Игрутиновић.
Како каже, уколико би победио Емануел Макрон, он би могао да буде та нова енергија која би ојачала француску политичку позицију у Европи.
„Макрон је негде либерални центар, гађа и десницу и левицу, а његов политички покрет се шири и он покушава да на колапсу левог центра извуче неке гласове. Некако ми се чини да је он наставак ’блеровске‘ традиције у Великој Британији — номинална левица која заправо прихвата либералну демократију и либерални капитализам и покушава да у оквиру тог система најширим слојевима, и оним најнижим, омогући опстанак и конкурентност у општим тржишним условима“, објашњава Игрутиновић.
Ипак, напомиње наш саговорник, треба имати у виду да ће позиција Француске у будућности такође зависити и од немачких парламентарних избора у септембру. Питање је, истиче наш саговорник, да ли ће тамо победити Ангела Меркел или ће се власт мало променити, односно да ли ће Немачка бити отпорна на тенденције попут колапса левог центра. У сваком случају, пред Французима су за који месец и парламентарни избори који ће показати колику ће моћ председник заиста имати.
„Наравно, систем у Француској је такав да преферира председника у односу на Парламент, али Емануел Макрон иза себе нема јаку политичку партију, већ млад покрет без утицаја на локалу и без видљивих места у Парламенту. Зато Макрон тек треба да, уколико победи на председничким изборима, своју победу преточи у добар резултат на парламентарним изборима и ојача своју позицију“, закључује Игрутиновић за Спутњик.
