Да несретни радник „Гоше“ своје муке због беспарице није прекратио на најдрастичнији начин, одузимањем живота, питање је када би јавност сазнала да у Србији постоје и фирме којима се може да три године не измирују обавезе према држави и радницима.
А невелика „Гоша“ није ни РТБ Бор, ни хемијски комплекс, који нам као камен виси о врату и треба га продати, због чега се и може тражити оправдање у гледању кроз прсте. Како је то било могуће у приватној фирми која је у рукама власника из Словачке била још од 2007. године?
Саговорници Спутњика, професори Економског факултета у Београду, Милојко Арсић и Јуриј Бајец, сматрају да нема никаквог оправдања за привилегован однос који је та фирма имала, па макар била и једина у Смедеревској Паланци. Поготово што од тога запослени нису имали никакве вајде. Напротив. Долазили су уредно на посао и без плате радили и 20 месеци, продужавајући агонију уместо да време искористе за тражење другог извора прохода.
Тачније, на штети су сви. Радници без плата и доприноса, држава без убраног пореза, власнику фирме, односно њеном заступнику, уз губитке, прети кривична пријава због кршења закона, а у том питању нису невини ни одговорни у Пореској управи, који су на све то жмурили.
Зашто нам се онда дешава „Гоша“, која вероватно није усамљен случај, и на шта он указује? Најновији подаци Министарства финансија показали су да је прво тромесечје завршено суфицитом у републичком буџету од приближно седам милијарди динара, иако је за тај период био предвиђен дефицит од 47,5 милијарди. Том резултату допринела је, како је објашњено, и боља наплата пореза. Тај тренд све боље наплате пореза, по речима Арсића, траје од половине 2014. године.
Зашто онда себи дозвољавамо да то што тешком муком стекнемо олако багателишемо. Управо на то је недавно на „Копаоник бизнис форуму“ указао и председник Америчке привредне коморе у Србији Зоран Петровић. Говорећи о пореској политици и наплати пореза из перспективе страних инвеститора, оценио је да има доста правне несигурности. Апеловао је на владу да затвори пропале фирме, констатујући да је за то потребна политичка воља.
Управо „Гоша“ је пример да те воље није било. У том случају држава је избегавала да примени постојеће прописе свесна да би тиме убрзала кретање предузећа ка стечају, а да новог власника није лако наћи, каже Арсић. Али, како истиче, то није оправдање за државу. Поготово што то само води гомилању проблема које је онда још теже решавати.
На питање да ли се зна колико је фирми у Србији које не измирују обавезе на време и колико дугују, Арсић каже да се ти подаци објављују „на агрегатном нивоу“, однсно указује се на укупан дуг и понекад на број тих фирми. Погубно је, додаје он, што се на тим списковима налазе и фирме које су фактички одавно мртве. Како сматра, треба их коначно и угасити, ликвидирати и у крајњем избрисати дугове који не могу да се наплате. Овако само заваравамо себе, наводи Арсић. Држава, додаје он, сигурно зна која предузећа и колико дугују, поготово у случају већих дужника.
То пролонгирање на крају углавном постане већи проблем јер јако мали број таквих случајева буде успешно решен. Највећи број предузећа која су вештачки држана у животу нису успела да се опораве, каже професор Економског факултета.
Арсић је мишљења да су у основи политички разлози утицали да се такви проблеми гурају под тепих. Било би боље решење да је пре десетак и више година рашчишћен терен иако би то довело до великог броја отказа. Али би то вероватно довело до масовних протеста, незадовољства, било крајње непопуларно и питање је, напомиње он, да ли би влада у таквој ситуацији могла да опстане.
„У сваком случају, јасни власнички односи ће допринети да се рашчисти терен и почне примена прописа. Нису само социјални проблеми разлог финансијске недисциплине. Често иза тога стоји корупција. Просто, представници предузећа успевају да придобију неке људе у власти, у пореској управи, да им се гледа кроз прсте“, каже Арсић за Спутњик.
Треба, додаје он, ојачати самосталност Пореске управе, да сваки инспектор поступи по закону и не реагује на телефонске позиве из владе и политичких странака.
Јуриј Бајец за Спутњик каже да је финансијска дисциплина један од кључних елемената који треба да поштују сви играчи ако земља жели да развија функционалну тржишну привреду.
То значи да држава не би смела да има различит приступ према различитим фирмама, објашњава он и наглашава да што пре треба престати са прављењем изузетака. То се толерисало у претходном периоду када је држава покушавала да приватизује велике фирме, као и сада у случају хемијског комплекса и РТБ Бор. Са њиховом продајом, како истиче, треба ставити тачку на посебне случајеве.
„Када је реч о осталим фирмама треба поштовати законе и у том смислу не би требало да буде никаквих изузетака. Јер чим сте направили један изузетак, јавиће се десет других да траже повољнију позицију“, истиче Бајец.
Држава не сме да буде према једнима маћеха, а да се према другима понаша као добротвор.
„Јер када кажете да држава помаже, то значи да се буџет оптерећује а то значи да порески обвезници, односно здрав део привреде и грађани, фактички својим пореским обавезама заправо финансирају такве ситуације. И то онда није оно што се зове владавина права у оквиру функционисања тржишне привреде“, закључио је Бајец за Спутњик.
Да ли је случај „Гоша“ био последица корупције, доброг функционисања телефонских веза и покушаја преживљавања на рачун других пореских обвезника, уз помоћ „болећиве“ државе, тек показао је да још нисмо спремни да раскрстимо са пропалим фирмама. А показаће и имамо ли правну државу.
