Агонија фабрике шинских возила „Гоша“ из Смедеревске Паланке предуго је трајала за њеног радника Драгана Младеновића (57). Да ли је тачку на финансијске проблеме могао једино да стави тачком и на свој живот није само лично питање.
Када радницима у фирми, а има их 375, није исплаћено између 15 и 20 зарада, а чак четири године нису уплаћени доприноси за здравствено и пензионо осигурање, очигледно је да ту и те како има посла за државу. Како је могуће да надлежне институције приватном послодавцу, у овом случају словачкој фирми ЖОС „Трнава“, годинама гледају кроз прсте, упркос законској регулативи.
Милорад Пановић из Удруженог гранског синдиката „Независност“ за Спутњик каже да нигде у свету не би могло да се догоди да компанија не уплаћује порезе и доприносе и да радници раде без плате.
„Држава и државни органи морају озбиљније да раде свој посао, да на време реагују. Таквих примера има још доста у Србији баш зато што неко не ради свој посао“, упозорава Пановић који сматра да није проблем у радном законодавству.
„Довољно законских прописа имамо у том погледу, само треба да неко одради свој део посла и такве ствари биле би предупређене“, каже он, истичући да одређене службе попут инспекције рада, пореске службе и осталих, и поред законских обавеза које имају према послодавцима, не раде свој посао.
А наш Закон о раду предвиђа новчане казне за неисплату зарада. За фирме се крећу од 800.000 до два милиона динара, а за предузетнике од 300.000 до 500.000 динара. И још од 50.000 до 150.000 прети одговорном у предузећу. Нажалост, промилима се, кажу у синдикатима, мере они који пријављују послодавце, а и они којима се казне наплате.
Крајем прошле године медији су пренели да има најмање 400.000 људи у Србији, који не примају редовно плату и немају никакав начин да натерају послодавца да им исплати оно што им припада.
„У Европској унији је потпуно несхватљиво да послодавац не плаћа плате. Може да касни месец дана, али одмах стижу инспекције. Добије рок да то исправи, иначе иде у ликвидацију. У многим земљама прети им кривична одговорност. У Немачкој може да заврши у затвору“, упорно је упозоравала председница Асоцијације слободних и независних синдиката (АСНС) Ранка Савић.
Према изменама Закона о раду обрачунска листа плате код нас је постала јавна исправа, па суд на основу ње може да затражи да се са рачуна послодавца плата уплати на рачун радника. У пракси, рачуни тих послодаваца су, међутим, најчешће празни и блокирани.
„Обрачунски листић апсолутно није јавна исправа, и апсолутно није довољан да бисмо натерали послодавца да нам исплати зараду коју нам дугује. Уколико желите да наплатите, морате у привредном суду повести поступак, спор и редовним путем доћи до свог потраживања. То траје годину дана, или дуже“, указује Савићева.
Несавесним послодавцима на крај би, макар када је реч о државним приходима, могли да стану порезници. Они су дужни да до последњег дана у месецу поднесу пореску пријаву за порезе и доприносе за претходни месец. Не мора одмах да их плати, али мора у тренутку када исплаћује зараде. До тада му тече затезна камата за сваки дан кашњења. Али да се и то ескивира, јасно је на примеру „Гоше“ који није усамљен.
Управо зато је АСНС пре неколико година тражио да нередовна исплата зарада буде разлог за кривичну одговорност какву познају европска законодавства.
У Немачкој је предвиђена казна затвора од три до пет година. И у Русији се право радника брани и кривичном одговорношћу послодавца.
Онај који касни са исплатом зараде дужан је да исплати не само заосталу плату него и новчану компензацију за кашњење која износи најмање 0,03 одсто од суме коју дугује за сваки дан. Материјална одговорност за неисплаћивање зараде важи без обзира који био разлог кашњења исплате, а у случају да послодавац одбија да добровољно исплати оно што дугује с припадајућим каматама радник може да га тужи.
Уколико послодавац касни са исплатом дела зараде више од три месеца или пуне зараде више од два месеца, прети му кривична одговорност и затворска казна која у посебно тешким случајевима достиже пет година.
Према кривичном закону Русије, уколико плата делимично касни више од три месеца руководиоцу организације или индивидуалном предузетнику прети новчана казна до 120.000 рубаља или у износу годишње зараде, принудни рад или затвор до годину дана. Ако се пак плата не исплаћује у потпуности више од два месеца, казна је нешто строжа: новчана казна од 100.000 до 500.000 рубаља или у висини зараде за три године, принудни рад или затвор до три године.
И у Републици Српској од јула 2013, када је измењен Кривични закон РС, послодавци који пет месеци не исплате плату могу да буду кажњени затвором од једне до пет година. Синдикалци су, међутим, незадовољни ефектима законских измена.
Пре годину дана у РС, по речима председнице Савеза синдиката РС Ранке Мишић, било је поднето 120 кривичних пријава против послодаваца због тога што не исплаћују плате и не уплаћују доприносе, али ниједан послодавац, каже, није одговарао због тога.
Углавном, како је објаснила, све застане након подношења пријаве или у поступку доказивања да је неки послодавац починио кривично дело. То доказивање је тежак процес јер одредба о свесном неисплаћивању плата, како каже, даје могућност манипулације туженој страни.
И у Хрватској закон предвиђа одлазак у затвор за неисплаћивање зараде и то до три године. Кривично се не гони једино послодавац ако не може да исплати плату јер за то на рачуну нема новца или њиме не може да располаже.
Српски закон се, пак, задржао на новчаним казнама које су по оцени Савићеве, неефикасне. Истиче да је дуго у тој проблематици али да не зна да је иједан послодавац платио казну због неисплаћених зарада.
А у Унији послодаваца Србије кажу да немају ништа против да несавесни послодавци буду кажњени. Небојша Атанацковић очекује да држава повуче озбиљније кораке и да се такве ствари не дешавају. Он истиче да странци са којима у Унији контактирају не могу да схвате да је могуће да неко ради неколико месеци, а да притом не прими плату.
Зато је разумљива озлојеђеност Пановића када каже да су представници синдиката прошле недеље имали састанак у министарству како би се разрешила дилема око опстанка словачке компаније у Смедеревској паланци.
„Не разумем државу која је дозволила да толико дуго траје та агонија. Просто државне службе би само требало да раде свој посао“, категоричан је он.
У међувремену остаје да сачекамо још две године и доношење новог Закона о раду који ће, како кажу у Министарству рада, у потпуности применити тековине Европске уније.
А за почетак би, као у Хрватској, бар могла да се успостави јавна листа, својеврсан стуб срама за предузећа која редовно не исплаћују зараде. То су домаћи синдикати тражили да се уведе када је мењан Закон о раду, али предлог није наишао на одобравање.
