Попов је, како преносе београдски медији, преминуо синоћ након дуге и тешке болести.
Родио се 1933. у Мокрину. Године 1952. дошао је у Београд на студије и завршио Филозофски факултет.
Више је волео историју од књижевности, али ипак се определио за књижевност, а новинарску каријеру започео у новосадском „Дневнику“.
Био је новинар листа „Младост“ од 1961. до 1964, затим новинар Радио Београда. У Телевизији Београд је био до 1995. године.
Попов је био лектор за српско-хрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему од 1975. до 1977, а главни уредник издавачке куће Матица српска од 1983. до 1985. године.
Добитник је Годишње награде Радио Београда 1967. године за серију „Видови фашизма“.
Наступао је у ТВ серијама као приповедач, а неке од најпознатијих су: „Радост сазнања“, „Фазони и форе“, „Варошарије“, „У сну сан“, „Шешир без дна“.
У серији за децу „Фазони и форе" био је 155 пута Раша Проналазач.
О друштвеним темама писао је као колумниста листа „Политика“.
Објавио је више књига песама за децу и одрасле: „Два ока“ (1963), „Гвоздени магарац“ (1976), „Жабац који не зна да ћути“ (1987), „Шешир без дна“ (2001), „Лажљива уста истине“ (2002), „Возом посред улице“ (2003), „Био сам срећни коњ“ (2003), „Бајке за 21. век“ (2007), „Чаробњаков СМС“ (2007), „Мали зелени“ (2009), „Мокрински патуљци“ (2013), „Усамљена принцеза“ (2014).
Добитник је награде „Доситеј Обрадовић“ за 2015. годину.
