Тај швајцарски новинар сматра да оно што се данас дешава, а он то назива „падобранским новинарством“, штети и професији и читаоцима. Нажалост, све мање је оних медијских кућа које имају новца за стална дописништва.
„Медијске куће, како би уштеделе новац, шаљу дописнике на лице места које буквално попут падобранаца избацују из авиона, а сами ти новинари не знају ни језик ни реалне прилике у земљи из које би требало објективно да извештавају. И као резултат имамо лоше, необјективно и неквалитетно извештавање, односно довођење читалаца у заблуду“, објашњава Бергер.
Швајцарски новинар наводи пример од пре тридесетак година, односно из времена када се распадао СССР и када су у Југоисточној Европи поново цртане границе. У новембру 1991. године Роман Бергер је био послат у Москву као стални дописник. Убрзо после његовог доласка, од Совјетског Савеза настало је 15 држава и сваки регион од Балтика до Кавказа је имао бројне сопствене карактеристике. Према Бергеровом мишљењу, западни медији који су у то време извештавали из тог региона требало је да повећају број дописника, а дошло је до обрнуте ситуације.
„Сваке године се смањивао број дописника из Москве. Запад је сматрао да је победио у Хладном рату. Осим тога, испоставило се да је имати дописништво у бројним новим државама веома скупо, па су решили да не отварају нова“, истиче швајцарски новинар.
У случају недавних конфликата између, на пример Грузије и Русије или текућег конфликта у Украјини, највећи проблем је био то што на лицу места није било новинара, односно дописника који би дубоко познавали проблематику и карактеристике сваке земље, народа, језик, историју.
„Често сам боравио у Украјини и видео сам како су одатле дописници представљали ситуацију. Након избијања конфликта, на лице места би долазили новинари који нису имали готово ни основно знање о земљи. Репортери уопште нису схватали специфичности државе ни конфликта, па је било много, превише дезинформација“, резигниран је Бергер.
Требало је да западни медији узму у обзир и став Москве, а највећа грешка је у томе што до тога није дошло. Уместо тога, многи западни медији, попут немачког „Шпигла“, за све су оптуживали искључиво Путина.
„Сећам се наслова ’Морамо да зауставимо Путина‘. То персонализовање и повезивање Путина са догађајима је била велика грешка. Осим тога, веома ретко се уопште говорило о ставу друге стране, на пример није се наводило мишљење руских експерата. Требало је читаоцима показати да свет из перспективе Москве изгледа другачије“, објашњава Роман Бергер.
Проблеми савремених медија који слабо стоје са проценама реалне ситуације били су очигледни након Трампове победе. Саговорник Спутњика сматра да су управо на другој страни океана ти проблеми још израженији, а да су водећи листови попут „Њујорк тајмса“, „Вашингтон поста“ и „Лос Анђелес тајмса“ били затечени када се испоставило да је Клинтонова изгубила на председничким изборима.
„Тек касније, иако још шокирани, признали су да заправо не познају прилике у сопственој земљи. Читава област између западне и источне обале је очигледно тајна и за америчке новинаре. Управо у тим централним државама северноамеричког континента је Трамп освојио већину гласова, а њих медији константно запостављају“, истиче Бергер.
Неправилна процена реалне ситуације, према Бергеровим речима, повезана је са чињеницом да је на стотине малих локалних медија широм Америке затворено и зато је дошло до информативног вакуума. Објективно новинарство које претпоставља приказ више различитих приступа неком проблему или питању данас више не постоји.
„Раније је постојало правило да се у вези са неком темом прикажу оба става. Роналд Реган је променио такав приступ у новинарству и сада на пример ’Фокс њуз‘ преноси целом свету мишљење или став које уопште није засновано на чињеницама“, наводи Бергер.
Осим тога, додаје Бергер, због монополиста попут „Мајкрософта“, „Гугла“, „Фејсбука“ и сличних, конкуренција на интернету практично не постоји и развијају се само велики. Па ипак, новинарство ће, сматра Бергер, преживети. Постоји, додуше, опасност да ће оно радити само за мањину која ће имати новац да финансира пласирање информација.
