Мешовита римокатоличко–православна комисија која би требало да расветли улогу и одговорност кардинала Алојзија Степинца током и након Другог светског рата, на основу чијих налаза ће Ватикан одлучити о Степинчевом проглашењу за свеца, завршила је своје четврто заседање у петак у Славонској Пожеги и наставиће га у Подгорици.
Комисија сачињена од српских и хрватских историчара и црквених отаца требало би да улогу хрватског кардинала у Другом светском рату оцењује на основу историјских извора.
Оно што није познато јесте поседује ли комисија и Степинчеве дневнике за које се верује да се чувају у Београду. Још 2003. године пронела се вест да је тадашња хрватска министарка правосуђа Ингрид Античевић Мариновић свом српском колеги Владану Батићу укидање виза за грађане Србије условила враћањем Степинчевих дневника из Београда у Загреб.
Како су тада пренели београдски медији, и сам министар Батић био је изненађен тим условом, јер до тада нико није знао да се Степинчеви дневници налазе у Београду.
Директор београдског Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина каже да у Архиву Србије постоји посебно одељење — архив БИА (некадашња УДБА, ДБ, Државна безбедност), у којем се чувају не само Степинчеви дневници, него и филм снимљен у лето 1942. године, под називом „Кризмање дјеце са Козаре“, које врши Алојзије Степинац, а кумује Анте Павелић.
„Алојзије Степинац оставио је пет свезака дневника, свака страница тога дневника је фотографисана и умножена у десет примерака, једна копија је стигла у Савезни, а једна у Републички МУП. Наследник тих служби — БИА — има два примерка тих дневника“, тврди Мишина.
Загребачки филозоф, Србин Светозар Ливада рекао је у једном интервјуу да је један од ретких који је читао Степинчев дневник.
„Ја сам jедан од ретких коjи jе прочитао Степинчев дневник, коjи, узгред, никада ниjе штампан, нити ће икада бити обjављен. Зато што jе Степинац њиме сам себе осудио. И зато никада таj дневник неће бити обjављен, jер би тиме био срушен мит о Степинцу као прелату коjи jе страдао због своjих хришћанских уверења и жртвовања за веру“, рекао је Ливада том приликом.
„Чувена jе његова изjава о Србима: ’Када би Србина и Хрвата скухали у истом лонцу и jуха би се раздвоjила‘ или ’Што се тиче православља, ту нема човека, нема истине, нема морала‘“, навео је Ливада.
Изводи из Степинчевог дневника свега су два пута објављени у штампи социјалистичке Југославије. Први пут су објављени у „Економској политици“ почетком педесетих година прошлог века, а други пут их је објавио хрватски историчар Љубо Бобан 1989. године у загребачком недељнику „Данас“.
Ове изводе користио је и српски књижевник Радомир Смиљанић у свом роману „Таргет пост скриптум“.
Степинац у истом периоду у дневнику изражава огорчење догађајима од 27. марта, јер је Хитлер остао необезбеђеног бока пред напад на СССР:
„…али из цијелог овог чина, тј. државног удара, опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета која се никада неће ујединити док је једнога од њих на животу.“
Други цитати из Степинчевог дневника из истог периода гласе:
„Ни у мору мјере, ни у Влаха (Србина) вјере. Тако лијепо каже наш хрватски народ.“
„Дух бизантизма и славенофилства је нешто грозно.“
„Да је само свемогући и свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи. За нас је непојмљиво да се уговори и обавезе кидају без икаквога скрупула.“
„Graеce fides, nula fides (грчка (православна) вера, никаква вера). Чврсто вјерује у то наш хрватски народ.“
Степинац је ове речи, како Смиљанић каже, записао у четвртој књизи свог дневника на 172. и 173. страни.
Алојзије Степинац је проглашен блаженим, а Римокатоличка црква је покренула процедуру његове канонизације, чему се Српска православна црква жестоко противи, јер га сматра одговорним за злочине који су почињени над мањинским народима у Хрватској за време НДХ и Анте Павелића.
Због супротстављених ставова двеју цркава о лику и делу Степинца, папа Фрања је иницирао формирање Мешовите комисије од представника СПЦ и Римокатоличке цркве у Хрватској, која има задатак да укрсти историјске аргументе и расветли улогу и одговорност Степинца за злочине НДХ током Другог светског рата.
Папа Фрања је тиме практично зауставио процес канонизације Степинца, док Комисија не оконча дијалог.
