У Србији је на данашњи дан 2012. потписан међудржавни договор о стварању Српско-руског хуманитарног центра за реаговање у ванредним ситуацијама. Центар је отворен као одговор на природне и техничке несреће и катастрофе на територији Србије и других земаља балканског региона, а разматра се и отварање још једног тренaжног центра, у Војводини.
Пети рођендан Центар је, после свих напада Запада да је реч о војној бази која је претња миру у региону, дочекао као јединствен у свету, јер сваку помоћ на Балкану пружа уз асистенцију снага за ванредне ситуације Руске Федерације, које су по стручности и развоју система обуке и технике најбоље у свету.
Поводом јубилеја разговарали смо са директором Српско-руског хуманитарног центра са српске стране, Бојаном Гламочлијом.
Од једне мале канцеларије и складишта поред нишког аеродрома за само пет година стигли сте до престижне титуле најбољег центра у овом делу света, чији се спасиоци обучавају у Русији. Како он изгледа данас?
— Данас је много боље него што је било на самом почетку. У међувремену нам је Министарство за ванредне ситуације Русије донирало доста опреме. Немамо много запослених људи, али важно је рећи да смо сада покренули наш центар за обуке у самом Центру у Нишу. Тамо смо направили захтеван полигон за обуку за рад на висинама, тако да је тренутно акценат рада Центра на обукама. Наравно, нисмо запоставили ни реаговање у ванредним ситуацијама, али смо схватили да су нашим ватрогасцима-спасиоцима, цивилној заштити и целом систему неопходне обуке.
Када је центар осниван, тадашњи заменик министра за ванредне ситуације, господин Пучков, обећао је инвестиције у милионима евра за различите пројекте, наравно хуманитарног карактера. Да ли се стигло до те пројектоване цифре?
— Све што је руски министар обећао, наравно, испуњено је. Реч је о више од 20 милиона евра у донацијама у опреми за наш Сектор за ванредне ситуације, односно Министарство унутрашњих послова. Сада имамо 18 најновијих ватрогасних камиона марке „МАН“, ту су четири робота, техничка возила за безбедно гашење пожара која су много вредна и скупа, ту је преко 20 „лада нива“, много агрегата, шатора, много чамаца развалног алата и остале опреме коју користе ватрогасци и цивилна заштита. Русија је испунила сва обећања дата на почетку рада Центра.
Поменули сте механизацију која је као донација стигла из Русије, Центар је спреман да у сваком тренутку реагује и на мигрантску кризу. Да ли ће бити неких нових, посебних пројеката ове године?
— Важно је нагласити да ми већ осам година добијамо посебан вид помоћи од Руске Федерације. Група од 50 руских деминера сваке године од раног пролећа до касне јесени чисти нашу територију од неексплодираних убојних средстава. Они су једини који су остали у Србији да нам помажу у том проблему. То је за нас веома значајно, очисти се добар део територије, углавном се ради тамо где је било изражено НАТО бомбардовање. То је такозвано хуманитарно разминирање, када они прођу, остаје нам чиста територија, чисто земљиште које касније може да се користи за пољопривреду и индустрију. Очекујемо да дођу и ове године. Према мојим информацијама, пројекат је тренутно у Министарству финансија у Русији, пошто је реч о милионским пројектима. Свако ангажовање тих деминера кошта неколико милиона евра. Деминере очекујемо у Србији следећег месеца.
Наша Влада већ дуже време, готово од оснивања Центра, говори о Споразуму о имунитету и привилегијама Српско-руског хуманитарног центра у Нишу. Прошло је пет година, то се још није догодило? Шта би сте добили када би тај споразум коначно био потписан?
— То је политичко питање, питање за Владу Републике Србије. Ми се у Центру бавимо техничким питањима, гледамо да посао одржимо на највишем могућем нивоу, али политичка питања ми не решавамо. Иначе, много би нам значило да се то питање реши, у финансијском смислу. Имали би олакшице по питању пореза и царина. Пре свега, могли бисмо за исти новац да набавимо више опреме и возила.
