На свака три месеца у базу Руско-српског хуманитарног центра у Ниш долазе по три човека из ове елитне јединице, како би знање пренели нашим ватрогасцима и полицајцима. После четири године рада центра Спутњик открива ко су људи из Русије који у њему бораве.
Први међу једнакима
На челу тима који је недавно стигао у Србију је Иван Сулајев, заменик начелника спасилачке јединице „Центроспас“. Јединици се придружио одмах после војске кад још није било формирано министарство, био је то државни комитет за ванредне ситуације. Већ у првој интервенцији схватио сам да је то опасан и одговоран посао, али то ме није поколебало, каже Иван.
„Дошао сам у јединицу ’Центроспас‘ ради договора. Тада су примили позив, ја сам такорећи грешком ушао у тај аутобус и одвели су ме на место догађаја. Био је октобар 1993. године, октобарски покушај преврата током уставне кризе у Русији, тенкови су били на улицама. Три дана сам радио нон-стоп, евакуисали смо повређене из центра града. Кад смо се трећег дана вратили у базу, рекао сам: ’Дајте да потпишем папире да радим у вашој јединици‘. Сви су били шокирани“, присећа се уз осмех Иван.
Последња велика међународна операција у којој је учествовао била је потрага за телима и деловима руског авиона који је пао у Египту. Иван каже да је сусрет са телима страдалих за њега посао, као лекарима или патолозима и да га је најбоље само тако и схватити, те да су у њему пресудни јак карактер и концентрација. Као посебно тешке акције присећа се потраге за шесторо руских туриста на југу Кине.
„Они су се спуштали чамцем низ реку којом се нико раније није спустио, била је то прва група људи која је прошла тим речним путем. После првог удеса двоје од шесторо је погинуло, донели су одлуку да иду даље. Затим су имали још једну хаварију, на крају смо нашли двоје преживелих, једног после 21, а другог после 23 дана потраге. Нису имали храну, али су имали воду и преживели. Нашли смо и три тела, један се још увек води као нестао. Била је то јако тешка потрага, користили смо и хеликоптере“, каже Иван.
Други пут међу Србима
У војсци, коју је служио пуне две године, постао је ронилац не својом вољом, а у бригади „Центроспас“ ронилаштво је његов избор. Павел Терехов сматра да човек мора да буде јако озбиљан када је реч о његовом избору. Павел је са братом близанцем, који је до недавно боравио у Србији, учествовао у евакуацији становника из Обреновца.
„У Обреновцу смо радили и ронилачке операције, али највећа компликације је била кад је требало да покупимо људе са горњих спратова и кровова и спустимо их у чамац. Било је болесних, чак и пацијената са церебралном парализом који нису могли да ходају. Али све је то за нас рутински посао. Узели смо чамце, отишли тамо, покупили људе и вратили се. И тако из сата у сат, из дана у дан“, присећа се наш саговорник.
Павел додаје да је то била лака операција у поређењу са извлачењем људи из потонулог брода у Русији, у Казању. Он и његове храбре колеге извукли су из подивљале Волге 112 људи, међу којима је било више од 40 деце.
Изненада је дошло до великог невремена, а брод је био преправљен, доњи део брода сређен да и у њему могу да бораве људи. Убацили су кабине, а избацили ствари за обезбеђење брода. Уз то, већина бродских прозора била је отворена, вода је брзо продирала у брод, који је потонуо муњевитом брзином“, прича Павел.
Понекад је важно имати стомак
Руски спасиоци сваке године пролазе озбиљне тестове издржљивости, како би Министарство било сигурно да на њих може да рачуна у било којој ситуацији. Углавном су то крупни, снажни момци. Међутим, у Ниш је стигао и Никита Потапов, за кога се на први поглед не може рећи да изгледа као спасилац са филма.
Иза његове наизглед крхке грађе крије се врхунски алпиниста, професионалац спреман да одговори највећем изазову, да спаси људски живот.
„Специфичност наше професије је у томе да свако може да буде у различитој форми. Већи стомак понекад и помаже, у ситуацијама када је потребна стварна мушка снага. На пример, у условима земљотреса када треба да извучемо људе заглављене испод рушевина. Моје колеге су разрадиле тактику да када бушимо бетонске зидове, не бушимо квадрат већ троугао, то скраћује време интервенције. Ја сам мали и могу да прођем кроз ту мању рупу и скратим време које људи проведу под рушевинама“, објашњава алпиниста.
У фебруару ће бити седам година откако је у јединици, а тек му је 27. Учествовао је у много операцијама у Русији, али и једној међународној, на Синају.
„За потребе истраге морали смо да окренемо труп авиона на други бок. Тамо није било специјалних машина. Окренули смо га користећи ужад и посебну технику. То је посебан захват који има и своје име, само на знам да ли га је могуће превести на српски“, каже Никита.
На крају разговора за Спутњик питали смо га и како су његови родитељи реаговали када их је обавестио да му алпинизам неће бити само хоби.
„Добро су то прихватили. Они су поносни, зато што је многим људима који су мојих година главни циљ — новац, а ја сам изабрао нешто друго. Наравно, битне су и финансије, али зна се шта је најважније“, закључује Никита.
Током 23 године постојања јединице „Центроспас“ погинуло је девет спасилаца. Наши саговорници кажу да је било много ситуација у којима им је живот био у опасности, али да ли неко „тамо горе“ чува.
Надају се да ће током новогодишњих празника имати времена да коначно виде Ниш и увере се у љубазност Срба о којој су говорили њихови претходници из јединице.
